Srpski književni glasnik
МЕСЕЦ ПУН.
Вмихожу...
Љермоншов.
Одшуњаћу се у поље широко Тамо где је прва четврт месечева, Растворити груди поносито, Поклонити се на све стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране тица пева,
Ко сребром ковано дрво вито,
И све је ново и опет као лане. Искрашћу се кроз поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло
И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје село,
Лавеж се паса с бостана разлева, Ко злато ковано плашће голо. Одакле зора ће да сване 7
Одакле зора ће да сване 7
Одшетаћу се у поље жуто
Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу „му песму младачку,
Глас нека широко затрепти.
Кад ја певам као да други ћуте,
Да удаљено чезне за мном малена дева, Малена дева као да скида повезачу сељачку; Из очију јој да лудост трепти.
Па искрадем ли се ноћу у поља Златна где сија месец пуни
Бескрајна нас ће љубав да збуни.