Srpski književni glasnik

620 Српски Књижевни Гласник.

реду или скали, оне су довољно различне једна од друге.

својим тоном, да оку дају утисак одстојања једне од друге или дубину простора. Ново сликарсткво и иначе воли плоху, не дубину и илузију простора и испупченог облика ; за њега је слика „равна површина покривена бојама распоређеним у извесном, ритмичном реду“ ; оно тражи дубину у две дименсије. Писац ових врста назива то сликарство — не дајући изразу ни похвално ни покудно значење — „ћилимарским.“

Треће: како је импресионистичка слика, треперењем светлосних одблесака, призматичним шаренилом потанко аналисаних боја, и због одсуства већих мирних површина, чинила донекле немиран утисак, нова уметност тражи широке, мирне бојадисане површине, тако да кажем једноставне комаде боја; тражи мирноћу, простоту, што већу простоту свега; и самог облика. Она, на пример, дрво више не види као гранато дрво; већ су импресионисти, и пре њих Коро, били престали видети дрво као „лист од першуна“, и видели су га као масу или композицију маса; ново сликарство види дрво као увијену кићанку, као кићанку у кеси. Постепено, оно је, идући све више за широким, упрошћеним облицима. почело и људско тело и све ствари гледати на тај упрошћен начин, и обле и разноврсно моделоване делове људског тела видети и представљати као кубове, тетраедре, призме, и тако даље, и целу природу видети само као комбинације „сфера, конуса, и цилиндара“. Ново сликарство је упрошћено, скоро апстрактно. Оно тежи томе да се што више одвоји од природе; оно природу узима само као полазну тачку за своје фантазије, за слободне комбинације које се у машти сликаревој про извољно апстрахују од некад површно гледаних и запамћених ствари. Ново сликарство окренуло је своја леђа скоро свима тековинама за којима је европско сликарство од доба Обнове до импресиониста тако жудно ишло и до којих је дошло по цену вековних напора.

Најзад, упростивши тако ствари, ослободивши их од свега „ефемерног и евентуалног“, и сведавши их само на сно што је „стално“ и „битно“ у њима, ново сликарство је уочило „линију“ (то јест, линије предмета на слици), и почело је линију да негује као такву, трудећи се да њене комбинације начини више или мање пријатне оку, да ивице предмета на слици сложи као шаре од правих, кривих, или разбијених пруга, да од предмета на слици прави арабеску. При том се оно не-устеже да учини насиље над линијама у природи, да руку, ногу или цело човечје тело неприродно искриви, да брдима, језерима, и тако даље, да силуету коју она немају у природи — само ако на тај начин може да добије шаре, лукове, кругове, троугле, разбијене линије, које сликару за његов посебни геометријски ефект требају. „Живот у физичком смислу“ је укинут, и на слику може да се проспе неде-