Srpski književni glasnik

624 Српски Књижевни Гласник.

јајасте главе са тупим и ванљудским изразом, и портрет „Р. П.“ личи на решење једног развученог геометријског проблема ; зашто на Г. Бијелићевим сликама и људи и природа. служе за описивање концентричних кругова, и дрвеће има наранџасту, вишњеву и љубичасту боју, и чамци на једном истом језеру показују — једни, своју косу перспективу. а други, и то они даљи, цело своје дно, као да их је неко пред нама усправио. или као да их гледамо из аероплана. Они за природу и истину не дају ни пребијену пару... Али ћемо у исто време разумети, или видети, да ти људи иду за нечим. новим, траже ново у време кад је ново потребно; да иду за. тим искрено и олушевљено; — како су радо сваком посетиоцу своје изложбе објашњавали своје циљеве, и како им. је на томе сваки интелигентан посетилац морао бити благодаран! Видећемо, и видели смо, да у њиховом сликарству има снаге, снаге сирове, али снаге; да су, као Г. Миличић, успели да од својег платна начине мозаик чистих, тихих, бледо светлих топлих и хладних и складно повезаних боја, или, као Г. Бијелић, ћилим на коме се топле, жарке и хладне боје одмењују у меким прелазима или контрастима, — боја наранџе, кадивице, црвено-пламеног перја папагајевог, зелене јабуке, _ светлог пепела; акорди и модулације боја и тонова, задовољство. · оку ; — ја говорим у своје име и казујем оно што сам осетио. Наравно, ми нећемо никад сматрати „високом уметношћу“ уметност „ћилимарску“ кад на њу наиђемо у области сликарства; нити ћемо високом уметношћу сматрати сликарство које се одвраћа од природе, и по ћуди маште прави од природе раскошне и дубоке празну арабеску. Они чамци Г. Бијелића, — и разбијена линија морских обала које на портрету „Р. П.“ Г. Миличића уоквирују извијено тело насликанога човека, стоје у неумесној и потпуно излишној контра-“ дикцији с целокупним, дубоко укорењеним искуством свих | здравих очију; у овом последњем случају, шара коју је постигао Г.- Миличић меће, с највећом нелогичношћу, последњи план слике у једну раван с првим. Исто тако нећемо моћи никад одобрити свесне или несвесне настраности, које долазе од невештог и потпуно једностраног умовања о неком проблему; | и ја ћу допустити себи да куртоазно обратим пажњу нашим сликарима на то, да не треба да примају за готово све оно што се у Паригу измисли. Француз има своју иронију, своју басице, и такво осећање мере и логике да, свесно или подсвесно, осећа шта је лудост и кад лудост ради, док „ту лудост Немац прими са збиљом и страшћу“ (Бергнер), а од Немца, на исти начин, Југословенин. „Такве навике,“ — то је оно што. осећају и знају Французи — „могу настати само у добима дубоког интелектуалног растројства, као што је био случај на крају старога свега. То изнвештачено варварство може уродити истинским плодом само у земљама несавршене културе;