Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 623

враћање у назад да се боље скочи у напред, да се у доба које настаје створи нова уметност. Али док се не појави онај даровити уметник који ће нове елементе као културан човек културнога доба дати у зрелој и формално савршеној синтези, мора се рећи да ново сликарство — исто као и нова скулптура. и као ново песништво, и као нова архитектура, и као нова музика, — стоји у знаку јасно обележеног, правог, раног примитивизма. Уарошпавање, — то (е девиза, као код примитивног човека и детета; — бежање од реализма, бежање од природе у њеној стострукој разноврсности и прецизности, бежање од строгог склопа многих и логично повезаних појединости. Национално примитивно, · архаично примитивно, егзотично примитивно. — Мисир, Асирија, Нови Зеланд, азијски Исток; киклопски стил у архитектури, кубизам црначких идола у скулптури. фигуре са турских и персијских ћилимова и епиналске „контрафе“ у сликарству; у књижевности нејасне и бескичмене „литаније“ у аморфном, данас тако званом „слободном“ стиху, који је привремени стих свих дивљачких народа док не успеју срочити говор у правилне ритме; егзотичне скале Крајњег Истока у музици; и тако даље — то су извори инспирације и угледи нове уметности. једним делом, ти се угледи бирају, то је ван сваке сумње, зато што је таква упрошћена уметност, у којој царује ћуд са неким површним чепркањем за ситним и суптилним ефектима, лакша од дубоке и логичне уметности Гетеове, Рембрантове, Паладијеве, Бетовенове. Али то није главни разлог. Главни разлог је, што је душа новога нараштаја сродна с духом тих примитивних уметности. Свак бира, на крају крајева, оно што његовом срцу годи; и кад би данашњи уметник имао љубави према другој уметности. ма колико да не воли труд, он би у тој љубави нашао довољно подстрека да прегне и савлада теже облике уметности. Данашњи уметник "негује примитивну уметност, јер је и сам примитивац.

С тим мислима треба прићи изложби Г. Добровића, и нарочито изложби ГГ. Миличића, и Бијелића (јер се Г. Добровић, не само знатно већим знањем, но и здравијим судом и јачом снагом одваја од својих другова); и онда ће се лакше разумети карактер и оценити вредност њена према „досадашњој и ортодоксној уметности. Тада ћемо разумети зашто наши излагачи мисле да је боља њихова уметност од уметности Буковчеве, Чикошеве, Предићекве, Јоквановићеве, и Видовићеве, и зашто су ови сликари за њих „буржое“, и културни људи „декаденти“ ; зашто њихова изложба, кад човек ступи у њу, груне на човека, скоро с физичком снагом, својом бруталношћу и сировошћу; — зашто боје у њој често чине утисак јаког, напрегнутог, храпавог или промуклог гласа, а пртеж и потез кичице утисак невештог и грубог рукописа ; зашто Миличићеви „Пјероти“ имају оне неприродне