Srpski književni glasnik

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига ТУ, Број 2. — 16 Септембар, 1921.

ЗАГРЉАЈ.

\

Негде на Истоку живео је отац са сином. Син је био плав и нежан, сушта слика оца. Али отац је ипак говорио да би друкчији син био љубљено и право његово дете, а овоме је пребацивао да је такав као да је Бог зна чији, и једаред му је у љутњи казао да га и не познаје. Говорио је старац тако због тога, што је желео сина кротке нарави и тиха гласа, радљива као мрава, који би се дивио очеву богатству, и трудио се да га још повећа. И који би брижљиво и нежно превијао старцу рану, што се сваког пролећа јављала на истом месту његове леве руке. Син је међутим био прек и охол; трошио немилице; опијао се ; и у пијанству се гнушао болесне руке старца, који би, говорио је, требао да има тело чисто као у свеца.

Али, када је једном приликом трљао своје тело мирисом, син спази на себи нешто што га је више од свих знакова сличности подсећало на оца. На левој руци, на три прста испод лакта, црвенела се врела пега болести као и она у оца. Син ју је сакрио и ћутао. А рана се ширила и дубила, постајала ружнија и болнија. Исто као у оца. Најзад, под зиму, она се охладила, и покрила се танком, лажном покожицом исцељења, као и у оца.

Опет је, једне вечери, избила распра између оца и сина. Свако у нашем граду има ваљану децу, само ја храним неваљалца !! — Син се смејао из свег гласа. — Свако, сем тебе једног, има ваљано дете! Па то је прекрасно, старче мој

ње : | | 4