Srpski književni glasnik

82 Српски Књижевни Гласник.

А знаш ли шта је страшно и ужасног Страшно је то, што нико на свету нема ваљаног оца!...

А кад идућег пролећа рана на руци очевој није више кувала и пробијала, и он се тим похвалио, загрнуо је рукав свилене своје одеће син, тргао завој три прста испод лакта леве руке, и говорио:

— Кад си већ почео да делиш наследство, доврши. Иди у комору и изнеси све што је мој део у накиту и новцу, и нареди да се из стаје истера све што је мој део у коњма и камилама.

— Сине, сине мој! — дрхтао је отац уплашено збуњен.

— Оче, оче мој! — понављао је син неколико пута. Као што развејан пепео јелин још увек мирише мирисом лека, тако ће растурене кости твоје и моје још увек показивати белегу истог порекла. А сада ћемо се растати. Растаћемо се без суза и без довиђења.

Загрлише се отац и син, и загрљај њихов беше страховита борба.

Узео је затим син свој део имања, убио коња који није хтео одмах из куће да га понесе, и кренуо се у свет. Јахао је не осврћући се за кућом, и нестао је најзад у црвеној вечерњој магли, што се као пламен дизала над. луком.

Отац је запомагао, па је после занемео. Дигао је био у један мах руку да прокуне, али се савио као црв, кад је у тај час последњи пут залепршала на ветру плава свилена хаљина одметника.

Син се затим предао слободи, раскоши и уживању; јелу, пићу и женама; нераду и неспавању. Мењао је толико одела колико љубави, а толико љубави колико ћуди. Говорио је: деспот разбија пехар из којег је једаред пио. — А ојађени отац се сакривао од људи, и једва је узимао храну и једва се одмарао. Очи би му некад и заспале, али срце његово је непрестано бдило. А чело му беше облак из кога једнако плачеви ромињаху. Миловао је децу у плавим хаљинама. На плавој свили је писао дуга писма у непозната места.

Једнога дана, међутим, дође оцу оваква мисао: син мој је био нејак, и ја сам му снагу дао; био је сиромах, и ја сам му богатство дао. ја сам дакле и господар и властелин над њим и сада, и нећу више да плачем за неблагодарним. Окоснуо се старац на болну душу своју, погордио се незаслу-