Srpski književni glasnik

34 Српски Књижевни Гласник.

И ви ћете моћи много што шта помислити, под утицајем ових песама, о карловачком ђаковању оних који су преобразили душу ових крајева поред Дунава, куда ће и ваш живот протећи.

Верујте у то да је живот једне околине, и ваше околине, састављен из физичких, али и метафизичких, невидљивих узрока и веза. (Осетите да бол и љубав појединца рађа веселост и жалост околине. (Столетна раздраганост људског духа и живота, око Болоње и Падове, можда је само измаглица и еманација млађаних телеса која се са свих страна света сакупила, у лакој ђачкој одећи, да проиграју и да пропевају младост, а сад леже, сахрањена, у гробљима тих прастарих университета. Ко зна колико је боја и веселих платна прешло преко сињег, нашег Јадранског мора, јер је пред њима весело скакутао ђак, млади ђак из дубровачке породице Златарића, који је окупао свој дух у провидном и бистром ваздуху, пуном ласта, града Сијене! Ко зна колико је младости и узалудног одушевљења утрошено, у оним, високим као гнезда, ђачким становима, под небом, старих, оронулих немачких градова дуж Рајне, да се суморни и ужасни немачки дух поврати веселости и смеху! Ко зна колико је утицаја у души целога Запада, из оних чудних, мрачних, шпанских школа, града Саламанке; ко зна колико је невидљивих зракова пало на груди човечанства из високих, мутних прозора университета у Лејдену! Немојте да не верујете да и дух тих, давно умрлих фрушкогорских ђака, неће можда изменити душу целе једне покрајине.

Саслушајте, после, две његове песме, остатак његове несрећне, страсне и забрањене љубави. Осетићете жељу за слободним животом, чувши оно тужно „Ничи, ничи, крине бели“, и онај сватовац којим су и ваше мајке плачући одлазиле. А после чућете бурну Милетићеву песму. Знате ли јег То је наша песма, стара, бунтовна, војвођанска песма. Ето видите. Оно што је снажно и силно, што руши и што рађа, невидљиво је. До наших дана није се ни знало да је ту песму спевао, на комадићима хартије, Живковић, а том песмом су певачка друштва, ноћу, уз буктиње, поздрављала Милетића, већ окованог и спремног за тамницу у Вацу. Том песмом је Војводина пошла новим путем.