Srpski književni glasnik

Последњи Аустријски Цар. 57

фицом Хотек, дворском госпођом надвојвоткиње Фридрих. Он је то постао аутоматски, по Прагматичној Санкцији. Због овога била је потајна борба између дома Франца Фердинанда и дома Карлова. И Франц Фердинанд и његова жена, војвоткиња од Хоенберга, нарочито она, имали су, ако не скривени план, а оно наду да свога првога сина окруне круном хабсбуршком, и ако он није на њу имао права. Али и мати Карлова, Марија Јозефа, чији су родитељи зло памтили Хоенцолернима уједињење Немачке, и славољубива Зита, бделе су керберски над правом Карловим. Ово потајно супарништво пронело се било и на целу хабсбуршку породицу; и ту није било у ствари два табора, него пре само један, и то сав мобилисан противу жене Франца Фердинанда, једне борбене и верски затуцане госпе. О тој борби се у Бечу знало, о њој се говорило, али ни једна ни друга страна није се одавала пред светом. Борба је била немилосрдна, судећи по досеткама и причицама које су се из кућа многобројних надвојвода преносиле у домове амбасадора и посланика. Франц Фердинанд је, према томе, био „страдалник богиње Венере“, паралитичар, пијаница, а његова супруга „белведерска грабуља“ која се за крајцару циганчи са пиљарицама са Мазнтагке-а, која закида, послузи награду, и т. д. На ретким пријемима који су приређивани у Шенбруну 1912, 1913, 1914, страни представници су могли приметити то ривалство и ситничарску надувену мржњу укочених надвојвоткиња и многобројних надвојвода. На једноме од таквих пријема, у очекивању старога цара, они у једноме салону ми у другоме, сви у кругу и по рангу један до другога, гледали смо ту игру на лицима и на очима надвојвоткиња, на челу којих је стајала бивша царица Зита, а на чијем се крају налазила сва у бело, крута и плава, некадања грофица Хотек. Та игра није казивала ничега доброга. Кад уђе цар Фрања у први салон, па кад, нешто накривљен на једну страну, приђе, стаде по војнички, поклони се, узе испод руке и поведе Зиту у салон где смо ми били, Зита порасте, а њен први поглед био је за жену Франца Фердинанда. Тај поглед казивао је све: и злобу и триумф, целу ону мешавину Бурбона и Парме. Лице Франца Фердиканда се замрачи; док је муж Зитин, бивши цар Карло, насмејан гледао лево-десно. То није био пакостан смех. Тај је увек био насмејан, жив као његове Бечлије, гласнога говора и