Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 235

Хаџи Салих, и од Ј. Јовановића Змаја Видосава Бранковић. Овакав избор несумњиво није потпун, нарочито кад збирка носи овакво име. Г. Поповић, у осталом, одмах на првим страницама истиче да његова збирка није онаква какву би он правио у приликама пре рата, и да она никако не представља ни саму српску приповетку у свој њеној обимности, и ту непотпуност објашњава фактом да је збирка прављена далеко: од отаџбине, у тренутку када се није могао имати при руци сав материал који је за њу био потребан. Вредност датих приповедака он најбоље обележава кад каже да је несумњиво. да је у збирку унео „најбоље што је известан број наших · најбољих приповедача дао“.

У своме уводу Г. Поповић карактерише заступљене приповедаче и њихове преведене приповетке, дајући у неколико речи најпотпунију слику писца и његовог талента. Уз то, где: потреба изискује, он даје обавештења о животу самог народа, о његовим обичајима и веровањима, историјске и географске податке. Интересантно је видети колико је ових података из наше политичке и књижевне историје, из географије и фолклора, унето на дванаест страна овога увода, а да се ни за тренутак не осети натрпаност и сувишност.

Превод овако изабраних приповедака представљао. је нарочиту тешкоћу. Све приповетке сликају живот нашег сељака, и написане су сировим и идиоматским језиком; и да се да адекватан превод тога језика на енглески, а да се не изгуби ништа од његове примитивне свежине и једрине израза, него да он и на енглеском буде жив и гибак, требало. је наћи преводиоца који ће имати и фино знање српског језика и магистрално располагати енглеским језиком. Омашком издавача, на насловном месту речено је да је Г. Поповић и превео приповетке на енглески. Он то није урадио, као што се види на стр. 15 његовог увода, али је његова велика заслуга у томе што је међу својим енглеским пријатељима изабрао преводиоце који су имали све услове за извршење овог тешког посла. Они су необично добро превели, не само Лазу Лазаревића и Јанка Веселиновића, него и Матавуља и Љубишу. Превод је увек задржао максимум лепоте стила, и тако је природан и течан и лак, да ове наше приповетке, читане на енглеском језику, имају неку нарочиту нову драж и лепоту. Преводилаца је било више, и сваки је од њих превео по једну или две приповетке. Ти преводиоци су: Miss Foster, Miss C. Korbett, Miss Lina Potter, Mr. Malkolm Burr s Miss Hilda Lorimer.

Ова збирка наших приповедака дошла је као последица жеље да се о нама зна нешто више но што се зна о нашим ратничким способностима, нашој издржљивости и страдањима, — жеље која се за време и после рата јавила и у Америци, као и код других наших западних савезника. Отуда, кад су