Srpski književni glasnik

236 Српски Књижевни Гласник.

изашле, ове приповетке су наишле на добар пријем, као што показују два приказа који су изашли у американским листовима и који су нам дошли до руку. Један који је објављен у Тће СМсадо Туфипе 22 маја 1922 каже, између осталога: „За "оне који су сити полних проблема којима је обузет просечни амерички, и можда још више и просечни енглески романописац, ова антологија савремених српских приповедака биће пријатна промена... Ја заиста нисам скоро видео приповедака које би примитивном дражи и снагом надмашале /рву бразду Милована Глишића, Кумову клешву Јанка Веселиновића, /70варешу од Матавуља и Вечноси од Јанка Веселиновића“. Други приказ, који је изашао у Ме-Уот Sum 11 фебруара 1999, потпунији је и садржи интересантне примедбе; ми·наводимо из њега само овај одломак: „Све су оне |приповетке] дивне и по концепцији и по изради. Нота словенске меланхолије осећа се и у њима, али је занимљиво да је ближа достојанствености и универсалности какве грчке трагедије, него њеном познатијем невротичном руском начину изражавања. Ове приповетке су често јако реалистичке, али то није реализам који је помахнитао тражећи грозно ради грознога. Нема ни трага декадентске ноте. Књига ће несумњиво у читалаца изазвати жељу за новим уживањем из истога извора“.

И наша жеља би била да Г. Поповић не остави незадовољену ту жељу америчких читалаца. Као што је и требало прво урадити, ова збирка је приказала нашу душу као здраву, крепку и чедну, и објаснила изворе из којих су потекле врлине које смо показали у рату. Једна нова збирка требала би да ту слику допуни и развије. У њу би требали да уђу Кочић, Ћипико и Б. Станковић, затим Вељко Петровић, Г-ђа И. Секулић и М. Црњански. Најзад, ако се хоће да збирка одговори своме наслову, у њу би морао ући један добар избор из хрватских и словеначких приповедача, и нико не би био позванији да тај избор учини него што је Г. Поповић.

МИХ. ЂОРЂЕВИЋ.

Г. Нишијева књига о европском миру.

Као што је позната Тардјеова књига Мир најбоља одбрана тезе победника на Конференцији Мира, тако је Европа без мира! најважније дело написано у корист побеђених, тим пре што јој је писац савезнички министар за време рата, а потом председник италијанске владе, Г. Нити. У данашњој ери хипер-национализма Италије, један смео државник, највише омрзнут од својих сународника и готово избачен из активног политичког живота од свог силаска са власти јуна 1920 г., дао је самоодбрану своје помирљиве пацифистичке

ГЕ. 5. МИН: Еигора зепга расе. Кота, 1921.