Srpski književni glasnik

244 Српски Књижевни Гласник.

је развијена, пуна, а лепа, лепа као уписана, само да је видите... шести разред гимназије. Ох, Боже, проклета и та гимназија, и кад оде на те науке.

— Црне јој науке, упада ортез5е и нагиње се да боље чује.

— ... Па овај рат, јурњава једна, Да Бог сачува. Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка. Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако. Кажем : јурњава, па само корзо, и шепају, тако шепају до неко доба ноћи.

— Тако је, тако је, — потврђује опака баба. Тако и она моја пропалица.

— ... Видим ја: пола седам, а она нервозна као на иглама: о врти се, о гледа кроз прозор, о шта не ради. Па тек шешир на главу — оп, оде негде.

— Исто — прекида је оргеззе — и она рђа мене никад не пита.

— ... Тако један дан, тако други, тако трећи. Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом. И шта видим: један правник, балавац, нема човек шта да види... шетају се. Ја за њима кроз онај свет, и шта чујем: све неке глупости ђачке говоре. Добро је, реко', дечурлија к'о дечурлија, да идем ја да гледам своја посла. Ја радим на машини и лепо, да видите, зарађујем. Могле смо обе дивно да живимо, па и да се обучемо, Бога ми, боље него неке газдинске.

— Деде после, деде после — врпољи се нестрпљиво ogresse.

— Где сам оно сталаг А ја, јесте. Док једног дана ње нема кући: десет, једанаест, дванаест — ју, ју, ју, — свану, а ње нема. Куку мени ојађеној! појурим као луда, идем тамо амо, отварам врата и затварам их, гледам на прозор, не знам ни сама шта радим. Пођем кроз варош, а оно саме патроле, нигде живе душе онако. Па већ можете замислити шта сам све препатила. Увек сам уживала добар глас, и сад она несретница да ме укаља. Сутра дан, седим ја и плачем, кад погледам: неко убацио њено писмо; погледам ја на патосу, између кревета и ормана, стоји писмо... жут коверт. Отворим оно писмо, а слова само играју, трепере по оној 'артији. Вели: „Драга моја Нато, ја без Душана не могу, и ми смо се здоговорили да живимо у Београду. Тамо је велика варош и нико нас не зна. Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је