Srpski književni glasnik

Црвене Магле. 245

морало бити. А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд. Па сам тамо ишла куд год сам знала: и у полиције и у редакције и свуда, и ништа — нема па нема. Сакрио се онај свет у подруме, па као да је све помрло. А ја идем, па мислим: што сад не гађа, па нека једанпут и мени буде крај: шта ми вреди живот. Ето шта ме снашло, па нити имам кога да ме посаветује, него идем натраг луђа него што сам отишла.

— Колико има годинаг пита ортезве.

— Па шести разред, шеснаест и седамнеста.

— Е знаш шта, црна друго, гледај ти себе и остани поштена као што си била. А њој, кад чујеш где је, пошљи конопац да се обеси. И ти твоме тамбурашу, и ја ћу мојој снаји. Сви нек' се обесе.

А после су умукли, јер је пут био дуг, а на станицама се бескрајно задржавало. И сви су заузимали увек онај исти положај, као кад су први пут ушли у купе: блага баба с главом накренутом на једну страну, девојка је преко Јуришића гледала кроз прозор, ортеззе са очима сове у дубоким црним јамама непрестано гледала у дете, коме је брадица дрхтала, и чија је мајка, џепндм марамицом, брисала своје образе и она запењена дечја уста на која су се купиле муве. Само је проналазач фитиља спавао с брадом на грудима и патентом међу коленима.

А Јуришић седи, слуша све оне жалосне историје по реду, мучи се и мисли: „Бога му милог, где сам ја ово упаог Ето, слушам ја и мучим се. Свакога од ових овде распиње по нека тешка и велика лична несрећа, и само ја не бих имао никакве нарочите историје да испричам, а мучим се. И кад би они мене сад питали куда ја путујем, ја бих морао одговорити да идем на одсуство код веренице. И сви би они мислили да сам ја једини срећан међу њима. Јер шта може бити лепше и пријатније него ићи вереници

„А у ствари, чак ни она блага баба, светитељка она што су јој сина јединца исекли на парчад, сумњам да је од мене несрећнија. Јер све оне несреће њихове стоје ми сад скупа овде у грудима пуним суза. Стоје оне ту склупчане у неку живу рану коју неки оштри нокти чупају и кидају, и сва та сума неиздржљивих мука и хиљаде других због којих пати ова моја кукавна душа, бије ме и убија неким тежим маљем