Srpski književni glasnik

Црвене Магле. 247

нема. А моја вереница има само оно своје, и за оно њено ја сам се закачио. Онда ја не волим. И кад помислим на брак, ја осећам како преда мном зјапи неки црн бездан у коме бих ја имао да изгубим не само оно што волим у њој, него све. Дакле лаж, сува, гола, неумитна лаж. Јер, нити у њој има све оно што ја тражим, и ја сам тога свестан, нити у мени оно о чему она сања, и она то засад не зна, него увек замишља да све то у мени постоји. Па шта је у ствари“ У ствари, то је онај битни нагон да се воли, она основна потреба, увијена у једно узвишено и племенито осећање, потреба за оним вишим, нежним и чаробним сном душе. И тако, задовољавам ја ту потребу од свога дечаштва, а она о томе појма нема, и ко би знао која је она сад по реду коју волим. А у њој тражим ја све оне што сам изгубио и оне о којима сам увек сањао а никад их видео нисам, и оне што су умрле, и оне што сам у пролазу сретао па никад више не видео, и оне које се још нису родиле и не постоје. И не налазим их, и неспокојан сам, и мучим се, и мислим да волим, а не волим. А њу сам срео баш онда кад сам у дрхтавој, нежној чежњи тражио ону помоћ свих жена, онај ваздух без кога нисам могао. И у блаженој невиности својој, у својој доброти, она је пожурила да ми ону помоћ укаже. У мојим очима она је угледала све узбуђење оне грозне жеђи, и понудила ми своје пиће. То је случај да сам њу срео: могао сам срести другу и пред том другом, онако исто, отворити своја жедна уста да приме њезино пиће.

„Па сам после ја, који никога свога немам, или боље, који никога свога нисам хтео да имам, осетио да имам нешто своје, и пригрлио сам то своје са оном познатом себичношћу власника; и ето тако тачно ствар стоји. И још нешто: као и отаџбину и мајку, човек се боји да је не изгуби, јер зна да би је тек после волео. Дакле не волим, нити могу да волим, јер љубав тражи целога човека и поверење, а ја сам сатрвен, уморан срцем и неповерљив. А осим тога, не одговара ни она свима мојим условима, и то закључујем по томе што сам многе њене недостатке уочио, па бих чак хтео да је друкче и скројена. Ето, и нога ми се њена не допада, и груди хтео бих да су јој чвршће. Па и поред тога! Чак да има ногу Францускиње, душу Рускиње, жар Талијанке и чврстину наше жене, то не би било све. А хтео бих ја онај мир, и да за мене постоји само она једна. И кукам и вриштим, запомажем, ва“