Srpski književni glasnik

248 Српски Књижевни Гласник.

пијем и тражим сну једну једину на чијим бих грудима хтео да заборавим све. Дабогме, све је лаж, и ја знам да је лаж, и опет седим ту у возу, и све сам ново обукао, и поклоне јој понео да је обрадујем.“

И тако седи Јуришић, мучи се, а оне му се мрачне визије никако не уклањају с очију, па погледа час на ону детињу брадицу што некако ситно дрхти, час на орте5зе, или редом на остале. А воз очајно споро одмиче, и све оно у купеу зноји се и стоји онако у оној запари и оном положају ужасно истом, па га онај поглед искрпљене девојке кроз прозор и преко њега просто пали као пламен. И сатима тако сви ћуте, а Јуришић осећа како је свима њима тешко до Бога и неиздржљиво, и како би нека промена, ма каква, ма и најнезнатнија, требала већ једном да наступи, јер ће се иначе сви онде угушити. И свима као да стоји на лицу да ту промену очекују, и као преклињу једно друго за ту промену, али све опет остаје по старом, и малом дрхти брада па им то дрхтање свима кљуца у мозак, и све их прожима ужас кад једно у друго погледају. А колена се грозно уштапила, зној искувао образе, и од оних образа у Oogresse Haправио баш праве шкембиће, па она загушљива и запарна оморина све страшнија, док она брадица и даље онако исто подрхтава, и сви гледају у њу као да желе да се то бар једанпут сврши, са том проклетом брадицом, и као да им је криво што мали једном већ не умире. А Јуришић све више осећа немир, па би и борбу, и најстрашнију, претпоставио овој ужасно истој атмосфери; све док се пред једном малом станицом она девојка не поче спремати да изађе. (Онда ту она и сиђе, а тог тренутка онај купе чудно оживе, јер се све у оном тешком положају измени. Сав онај израз ужаса наједанпут ишчезе, и на самом лицу оне несрећне мајке исеченог официра видљиво заигра један осмејак задовољства.

Па се, најзад, спустила ноћ, и зрикавци се јасно чули поред пруге. Кроз тамно и прљаво окно вагона промицали су као утваре телеграфски стубови, гумасто дрвеће и куће. Све је било сношљивије, па се чинило као да и сам воз лакше клизи по шинама. Онда је дошла и велика станица, раскрсница возова, и ту је и она жена с болесним дететом устала, поздравила се са свима редом, па и са Јуришићем, и сишла да пређе у други воз. А чим је она замакла, на вратима се