Srpski književni glasnik

Црвене Магле. 249

појавила нека друга жена, висока, лепа и дражесна фигура, па је лако поздравила главом не гледајући ни у кога и заузела оно празно место жене која је изашла.

Јуришић у њој познаде жену Христићеву, и кад им се погледи сусретоше, он је поздрави са оном уздржљивошћу са којом човек поздравља кад није сигуран да га познају. Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се.

— Одавно вас нисам видела, рече она живо. Каква промена“ Оседели сте. Куда here?

— Ја путујем својој вереници.

— Познајем вашу вереницу. Нада ли BaM ce?

— Јавио сам, потврди Јуришић и додаде: Ђорђе је остао у батерији, здрав је.

— Збиља, баш добро, ја бих вас молила; и она показа да изађу у ходник вагона.

Па кад изађоше:

— Ђорђе је имао непријатности у командиг

— Никакве, у колико ја знам.

— Имао је, имао, само ви кријете од мене. Али нека, ја ценим човека који зна да чува тајне свога пријатеља. А ви како, господине Јуришићу 2

— Па тако, гађају нас и гађамо ; убијају нас и убијамо. Увек исто. ;

— Ви мислите: гађају само вас; гађају и нас у Београду. Ја сам сад тамо.

— Верујем да вас гађају, одговори Јуришић.

— Чули сте како жене сјајно издржавају бомбардовање 7 Оне су храбрије од мушкараца, поуздано храбрије, нагласи она значајно. Ви то добро знатег

— Мислим да знам, и знам откуд то.

А за време овог кратког разговора оетеззе је сваки час повиривала на врата и оним својим совинским погледом просто гутала жену. Као да је пред њом њена рођена снаја, такав је тачно изгледао тај страшни поглед који је давио.

Они то опазише, па се измакоше.

„Тако ми Бога, мислио је Јуришић идући за женом кроз онај ходник, ја у своме животу никад нисам видео лепше ни одвратније људске животиње“.

— Госпођо — рече он кад су стали једно према другом до прозора — ја не знам да ли вам је муж икад говорио о