Srpski književni glasnik

250 Српски Књижевни Гласник.

мени. Ако јесте, онда вам је морао рећи да од мене нема уочљивијег човека на свету. Ја никад не увијам, ја не знам да увијам, ја говорим отворено. Ако то не можете поднети, онда се одрекните разговора са мном, и ја ћу сместа отићи на своје место.

— Ја знам ту вашу особину и волим је.

— Добро. На кога се односило оно мало част На вашега мужа, јел'тег

— Да, на њега.

— Ви му се, дакле, просто подсмевате, пред једним његовим добрим другом 7

— И чега ту има страшног 2 Ја ћу вам говорити просто и отворено, као и ви мени. Жена која је веровала у човека па се разочарала, јер он то није био, на то има права. Чујте, господине Јуришићу, ја волим човека, ја волим јунака, ја волим... ја волим снагу.

И она широко отвори очи, па га погледа некако непомично, · чврсто-укочено и опрезно као мачка, погледом у коме се видела сва она пожудна чежња и страст за снагом. А Јуришић, који је оног тренутка кад је говорио о својој уочљивости имао читав план о нападу и његов развој до ситница, осети од једном како се све то збрка, замрси и обави неким мрачним димом и маглом. Он осети, исто тако, да је и оно што је дотле казао све слабо и јадно и некако очајно обично, па га обли руменило, и он се наљути на самога себе и одлучи да више не гледа у ту жену одвратне душе, у чијим се очима сијало тајно, ниско задовољство због његове забуне.

И заиста, она је оним искусним женским духом, пуним проницљивости, одмах схватила шта се догађа у души Јуришићевој.

— Дакле, ја вас слушам 2 |

— Тај човек — али се он још више збуни и сав порумене — ...тај човек, — грцао је он, — ...због вас...

И он осети нешто тако гадно у грудима да се загуши.

Али га жена није слушала. У оном полу осветљеном ходнику, у коме су били сасвим сами, њено богато, дражеће и топло тело, при трускању оних кола, примицало се, одмицало и додиривало га, и док се његове збуњене речи губиле у оној ритмичној лупи точкова, она са дрхтавом и страсном нежношћу понови: