Srpski književni glasnik

262 Српски Књижевни Гласник.

водених вила, ' патуљака, принчева и грдосија“. „Ја имадем тетку“, примети нека мала, „која ми често прича“... „Ах шта“, одсече кратко Ханз, „тетке не вреде, оне лажу“. Читаво друштво било је врло застрашено том смелом, али необоривом тврдњом. Ханз настави: „Ради се такође овде пре свега о родитељима, јер они, у неку руку, имаду дужност да нас тим начином подучавају; код других је то више доброта. Од њих се не може захтевати. Али припазите: шта раде наши родитељи 2 Тумарају срдигих, увређених образа наоколо, ништа им није право, вичу и псују, а поред свега су ипак толико равнодушни да би, кад би и свет пропадао, једва приметили. Имаду нешто што називљу „идеалима“. Можда је то такође нека врста малене деце која никада не сме да остане сама, и која им задаје врло много мука. Али у том случају нису смели да имају нас. Но, ја мислим тако, децо: што нас родитељи запуштају, жалосно је, дакако. Али ми бисмо то успркос тога подносили, када то не би био доказ да велики у опште постају глупи, да заостају, ако сме тако да се каже. Ми не можемо њихову пропаст спречити; јер не можемо да цео дан вршимо на њих уплив, и када касно дођемо из школе, неће ни један човек захтевати од нас да седнемо к њима, и покушамо да их за штогод паметна заинтересујемо. Човеку бива такође криво када, на пример, седи и седи код светиљке, а мати у опште не разуме шта је то Питагорин поучак. Међутим, није другачије. Тако ће велики увек бивати све глупљи... не шкоди ништа: шта ми можемо крај тога изгубити Образованост7 Они скидају једно другом међусобно шешире, па када се, код тога, примети нечија ћела, смеју се. У опште: смеју се непрестано. И кад ми по који пут не бисмо били толико паметни да плачемо, не би ни у тим стварима било никаке равнотеже. Крај тога су охоли: тврде, шта више, да је цар одрастао човек. Ја сам читао у новинама да је шпански краљ дете, а такви су вам сви краљеви и цареви — не слушајте ви њих ништа! Али, поред свега сувишнога, велики ипак имаду 'нешто што нам никако не може бити равнодушно: драгога Бога. Ја га до душе нисам ни у једнога од њих видео, али управо то је сумњиво. Пало ми је на памет да су га можда у својој расејаности, запослености и журби гдегод изгубили. А он је, међутим, нешто наскроз потребито. Разне ствари не могу без њега да се догоде, сунце не може да изађе, деца не могу да се рађају, а