Srpski književni glasnik

Две Приче о Драгоме Богу. 263

и хлеб ће да нестане. И ако се он добива код пекара, драги Бог седи и окреће велике млинове. Лако је пронаћи много разлога због којих је драги Бог неопходно потребит. И пошто је утврђено да се велики не брину за њ, мораћемо ми, деца, да се бринемо. Слушајте чему сам се ја досетио. Нас је управо седморо деце. Свако мора да носи драгога Бога по један дан, онда ће читаву седмицу бити код нас, и увек ће се знати где се управо налази.“ .

Ту настаде велика неприлика. Како да се то удеси2 Може ли, наиме, драги Бог да се узме у руке, или да се стави у џеп 2 На то исприповеда неки малишан : „Био сам сам у соби. Малена светиљка горела је поред мене, а ја сам седео на кревету и молио своју вечерњу молитву — врло гласно. Нешто се помакло у мојим склопљеним рукама. Беше мекано и топло, као каква малена птичица. Нисам могао да расклопим руке, јер још нисам свршио молитву. Али сам био много радознао и молио страховито брзо. Тада, код амина, начиним тако (малиш расклопи руке и рашири прсте), али ничеса није било“.

То су могли сви да замисле себи. Ни Ханз није знао никаквог савета. Сви су гледали у њега. И наједаред "рече он: „Та то је глупо. Свака ствар може да буде драги .Бог. Само јој треба казати“. Окрене се првоме, црвенокосоме дечаку који стајаше покрај њега. „Животиња то не може. Она побегне. Али ствар, зар не видиш, она стоји, ти дођеш у собу, дању, ноћу, она је увек овде, она сигурно може да буде драги Бог“. Постепено уверише се и други о томе. „Али ми требамо некакав малени предмет који може свуда да се носи са собом, иначе нема никаког смисла. Испразните сви своје џепове“. И показа се врло чудноватих ствари: изрезани папири, ножићи, гуме за брисање, пера, конопци, ситно камење, шарафи, свирале, треске и којешта друго што у опште нисам могао да распознам из даљине, или за што ми фали име. И све те ствари лежаху у маленим дечјим рукама, као престрашене од ненадане могућности да постану драгим Богом, и која је од њих могла барем малко да сја, сјала се, да се свиди Ханзу. Дуго се колебаше избором. Коначно се нашао код мале Розе напрстак који је она једаред узела својој мајци. Беше светао, као од сребра, и због своје лепоте постаде драгим Богом. Ханз га натакну први, јер њиме је започео ред, а сва су деца цео дан ишла за њим и била поносита на њ. Само су се тешко сложила у томе ко ће га носити