Srpski književni glasnik

264 Српски Књижевни Гласник.

сутра, и тада Ханз обазриво састави програм за читаву седмицу, да не дође до' никакве свађе. — То се уређење у свему показало сасвим згодним. Онај који је носио драгога Бога могао се на први мах препознати. Јер тај би ходао нешто укоченије и свечаније, као што се хода у недељу. Прва три дана нису деца разговарала ни о чем другом. Сваког часа захтевало би које од њих да види драгога Бога, и ма да се напрстак-под упливом своје велике вредности није сасвим ништа изменио, оно напрстачко на њему чинило се сада само као скромно одело у коме се налази прави лик. Све је ишло у реду. У среду га је имао Павле, у четвртак мала Ана. Дошла је субота. Деца су се играла, хватала и гањала без даха, кад наједанпут Ханз повиче: „Ко имаде драгога Богат“ Сви стану. Свако дете погледало је друго. Ни једно се није сетило да га је у последња два дана видело. Ханз одброја ко је на реду; изашло је: мала Марија. И без даљега захтева се од мале Марије драги Бог. Шта је могло да се учини 2 Мала је претражила своје џепове. И тек сада пало јој је на памет да га је ујутро примила; али сад је нестао, сигурно га је изгубила овде код игре.

И кад су сва деца отишла кући, остала је мала на ливади, и тражила. Трава је била прилично висока. Двапут су прошли људи поред ње и питали је да ли је штогод изгубила. Сваки пут одговорило је дете: „Напрстак“ — и тражило. Људи би јој једно време помогли тражити, али би се брзо уморили од сагибања, и један јој саветова, одилазећи: „Иди рађе кући, та може се купити нови“. Ипак је Марија тражила даље. Ливада је постајала све чуднија у сумраку, и трава је почињала да бива мокра. Тада дође опет неки човек. Он се сагну над дете: „Што тражишт“ Сад одговори Марија, готово у плачу, али смело и пркосно: „Драгога Бога“. Странац се насмешио, ухватио је једноставно за руку, а она је пустила да је води, као да је сада све добро. Путем јој рече странац: „Погледај како леп напрстак сам нашао данас...“

Вечерњи облаци били су већ давно нестрпљиви. Мудри облачина, који је за то време постао дебео, обрати се к мени: „Извините, не бих ли смео да дознам име земље над којом...“ Али остали облаци летели су, смејући се, у небо, и повукли старога са собом. '

(С немачког превео Густав Крклец.) РАИНЕР МАРИА РИЛКЕ.