Srpski književni glasnik

ВИХОРИ СУМЊЕ.

МОТИВ ИЗ БЕТОВЕНА. 1

Расцветале се модре ливаде јутарњег неба.

Рујне боје се точе из крчага поноћног мира.

Прскају прва светла. Огњено иверје врца.

Из танких, сребрних фрула, хиљаду пролећа свира, пролећа хиљаду свира.

Жуборе потоци, реке. Кључају радосна врела.

Стаклени водоскоци ломе се, падају, струје.

Пуне су крошње тица, шуме јелењег крика.

Кроз модре просторе круже бескрајне свемирске струје, свемирске, бескрајне струје.

Од силног светла очи горе, изгарају, слепе, а све се шири видик пред њима шири и пружа; час као пуста ведрина, час као бескрајно море по коме путују, плове, румени отоци ружа, отоци румених ружа. &

И све је пуно шума: вихори витлају, хује.

Оргуље тутње и грме, јутарњи звонови звоне.

Свирале зову стада, бичеви пуцају, звижде,

из мрака безбројна светла, из ћутње звукови роне, звукови безбројни роне.

О светла, тајанствена светла! О звуци, чаробни звуци! Ведрине, даљине, свемир! Младост, пролеће, Бог !

Ја не знам: Носим ли душу, процвалу грану, у руци, или Господина Бога сред дивљег срца свог 2

2

Рујни акорди јутра за модрим горама гасну. На гримизним јадрима сунца далеки облаци криле. Путују јата тица кроз светлост златну и јасну,

а сумпорно-жуте руже цвату

као на старом брокату,

сред модре, небеске свиле.