Srpski književni glasnik

266 Српски Књижевни Гласник.

Куда радости хитег О куда нестају сање 7 У језеру тихоме ћуте столетње, храстове шуме. Боје постају сиве, а сене све дуже, све тање. Са звиждуком, ладним, дугим, сада к'о страсти у срца млада руше се крикови у ме.

Боже, дивне су боли; у крви оргије хује

и пролећа пупају млада, вртови богати ничу.

Баци раскошном руком у моје груди славује, да слушам песму њину к'о дете болести пуно, и сете, стару, зачарану причу.

3

О већ је све, о све напето као лук:

к'о грозд у јесени зре у мени тамни звук; расте из мрака, тих, па се пропиње, вре; о, дао сам му сје: ритам, боју и стих.

K'o грозд у мени зре.

Стварам из бола тог драгуљ румен к'о крв, и не знам да ли сам Бог ил' ситни, презрени црв. Han ситни презрени црв 2 ГУСТАВ КРКЛЕЦ.