Srpski književni glasnik

ТЕЛО И МИ.

Кроз моје жиле тече отров што га попих у насладама, у ноћима пјаним. И отров трује. Тело труне. Ја живим у лешу.

И тело ми се гади. Може ли се како оделити од тела, бити чист од тела 2

Тело је терет, туђин, трулост.

Ја бих га радо оставио негде

и утекао од њег, одлетео завек у слободу..

Овако живим с њим, у њему. Нераздељив. О ко ме споји с овим туђином у једног Тело: тежина држи ме за земљу

и одвуче ме у њу свега, без остатка.

Уз кревет ми се млада жена смеје.

Како бих дош'о до ње сам, без тела2г

Не могу из њег. Не смем је да такнем.

Мој додир, као додир смрти, сеје свуд расуло.

У сну се раздвојимо. Ипак сам се откинуо, лебдим и хоћу да полетим, да прхнем —

И пробудим се: лежим у свом лешу.

АНТУН БРАНКО ШИМИЋ..

ПРАЗНО НЕБО.

Небо је већ дуго празнина

без Бога и серафина,

бескрајна пустиња сива

кроз коју кадшто аероплан, грдна тица, плива..

Не лете више горе душе к'0 ласте. Човек у земљу легне и сав се распе.

К Богу изгубисмо путе.

Песници стоје пред ништавилом, и ћуте.

АНТУН БРАНКО ШИМИЋ