Srpski književni glasnik

Последња Руска Царица. 279

рицу свих Руса; једни са пороцима и са дражима, други без порока и без махна. Некима је она изгледала као Клеопатра, Катарина П и Јелисавета 1, некима, опет, као Федра; некима као царица издајник; некима као родољуб међу родољупцима. У главноме, нико није погодио трагедију ове последње руске царице, у којој била и трагедија њенога мужа и њихове деце, и трагедија рускога народа. Шта се скривало иза онога намрштенога чела, на коме је неки унутарњи бол био међу очи ставио дубоку браздуг Да ли је то била нежна мати, брижна супруга, милосрдна царица, веран пријатељ, сапатница целога рускога народа у рату, јака женат Или је то била Божја угодница, мистична и празноверна, душевно поремећена, дубоко верујући „Божјем човеку“, како је она звала злогласнога Распутинаг Њена писма пред револуцију у Русији и њен дневник приказују последњу руску царицу онакву каква је била: изданак једне пропале јаке куће.

Руска књижара „Слово“ у Берлину почела је издавати писма царице Александре писана Цару Николи од априла 1914 до јануара 1916. Писма су нађена у Екатеринограду, после убиства царске породице, у једном црноме дрвеном сандуку. Сва писма су писана на енглескоме језику; на томе језику су цар и царица увек општили једно с другим. Царица је тај језик, као и своје енглеско даље порекло, претпостављала францускоме и рускоме; немачки, и ако немачка кнегиња од Дармштата, није волела. Укупно биће четири стотине писама. Она се завршују 17 децембра 1916, баш онога дана када је убијен Распутин. Цар је одмах дошао у Царско Село, а вратио се на фронт у фебруару 1917, кад је већ револуција почела своје дело у Петрограду. У првој свесци писама има их 199; сва та писма су дуга и писана у стилу домаћих писама: опширна, присна, пуна ситница, без књижевног облика, са мислима и жељама како су долазиле у тренутку под перо, па зато искрена. У њима је сва последња руска царица за време рата и пре рата. Једно писмо почиње са „слатко моје злато“, друго са „једини мој драги“; царица мужу шаље „хиљаду пољубаца“, а потписује час „женица“, · час „твоја једина стара женица, Алиса“ ; често и „сунашце“, као диминутив од „сунце“, како је цар Никола у најприснијим разговорима звао своју жену.