Srpski književni glasnik

288 Српски Књижевни Гласник.

После ове преметачине, опет се наставља стари живот. Сад је лето, сви проводе живот у врту на сунцу; царевићу још никако на боље, и ако царица чини све да му ослободи колено болова. И сама царица од умора пада у кревет, те је гледа сад велика кнегиња Анастасија, јер су совјетски комесари удаљили за свагда лекара који је гледао царевића Алексија. Царица се готово више не диже из кревета, и чита непрестано свете књиге.

Најзад долази 3 јули; јутро је мутно, али се после разведри у леп сунчани дан. Царевић је лако назебао. Сви су били у врту на сунцу за пола сахата. Царица и кћи јој Олга спремали су лекове. Татјана, друга кћи царичина, читала је неке ставове из Јеванђеља; после тога Татјана чита мајци једну главу из Пророка. Затим су шиле. Улазио, као и сваки дан, командант војске. Вечерали су. Цар и Царица су одиграли једну партију безига. „Пола десет, у кревет“. Ово су били последњи редови које је царица у свој дневник записала. Око једанаест и по часова, уђоше командант совјетских чета Јуровски и комесар Никулин са стражарима и заповедише Цару и Царици да пођу заједно са свом децом за њима. Из затвора су одведени на губилиште, где су редом сви поубијани, а после бачени на ломачу.

Ј.М. 9.

ИМЕ ДРЖАВЕ.

Одлука. загребачког Конгреса јавних радника кулминирала је у захтеву да се наша држава има назвати једним именом: Југословенским.

Између свих закључака Конгреса, овај је био примљен са највећим одушевљењем од стране свих присутних Срба, Хрвата и Словенаца. Особиту је пак важност добила ова одлука тиме што су се с њоме сагласила три водећа српска политичара, т.ј. Г. Г. Љуба Давидовић и Воја Вељковић на самом Конгресу, и Г. Стојан Протић у своме листу (он се до душе изјавио за варианту „Јужнословенски“, али то је у ствари свеједно). Овим је мисао нашега државног и народног јединства добила једну нову битку, а за њом ће, надамо се,