Srpski književni glasnik

294 Српски Књижевни Гласник.

целој држави, и зато би се могло наћи и примера у историји. Тако су фински Бугари наметнули име својој држави и земљи, не тражећи за то пристанак словенске већине; слично су и германски Франци, мањина сред галско-романских маса, дали име данашњој Француској. Али то су била друга времена, и требало је столећа круте насилне владавине док се свршио тај процес присилне унификације, на који се данас у нас не може ни помислити.

Ипак, ако се велика наша држава не може да назове именом Србије, криво закључује ко мисли да се зато Срби морају одрећи српског имена. Српско име не гине, и не треба да гине. Остаће име Србије, као географско име у смислу и опсегу што га је она од увек имала. Остаће, осим тога, док год Срби буду хтели, српско име језику (поред хрватскога имена, којим се исти језик називље на западу), остаће српска књижевност, српска црква, српска култура и српска историја. У то нико не сме да дира, нити се то сме силом брисати. Српско име може да задржи у државној и народној заједници Јужних Словена исти часни положај који данас припада енглеском имену у заједници Британској, где се језик, књижевност, култура, још увек називају енглескима, ма да има више од двеста година од кад више не постоји држава енглеског имена. Исту жртву коју је допринела Енглеска великој будућности Британскога царства, тражи сада велика будућност Јужнога Словенства од Србије и Срба. Кад је Србија већ пристала да жртвује досадање државно име и своју државну заставу, она треба да учини још један корак напред к уједињењу и потпуном сливању, примајући за нашу заједничку државу једно опште, а. једноставно име. То ће Србији у толико бити лакше што ће ова наша држава, и ако по имену нова, духом и садржином остати претежно српска, те ће њеним срцем увек да остане Србија, овенчана новом царском круном, лепшом и сјајнијом од Душанове. Што је могао да учини горди Енглез, који је можда између свих народа најпоноснији на своју историју, то може без зазора да учини и витешки српски народ; њему ће жртва бити у толико лакша што се од њега не тражи да прими за државу једно туђе име, већ наше старо опће народно име, које је у прошлим вековима поцепаности потамнело, а које сада у обновљеној државној