Srpski književni glasnik

Економски Преглед. 305

у колико он није био и иначе на мртвој тачци због лошег саобраћаја и рђаве саобраћајне повезаности. Из тога времена су забране извоза, злопознате извознице, високе извозне царине, одређивање контингента за извоз. Развој наше трговине заустављан је и отежаван овим спутавањима, која су означавала владину политику. Даван је подстрек и велики мах спекулацији и несавесним извозничарима, међу којима се било зацарило партизанство. Овај штетни режим трајао је до марта 1921. Тада је ступила на снагу нова извозна тарифа, која је доцније знатно ублажена, и чији су ставови на стоку и сточне производе били одмах потом смањени. Од тада почиње да оживљава наш извоз. Земља је могла извозити своје производе у већој мери тек пошто су, по мишљењу владе, домаће потребе биле засићене.

Потребно је задржати се на овоме мало дуже, из разлога што се код нас- врло озбиљно помишљало једно време на потпуну забрану извоза хране из земље, премда од скора изгледа да су и сами покретачи забране одустали од своје намере. Из узрока који се морају оставити на страну за сада, у последње време је повишење цена узело великога маха. Скупоћа животних намирница нарочито, којом је угрожено и онако бедно материално стање чиновника, у вези са извештајем који је Министарство Пољопривреде издало за месец јули, где се први пут изражава приличан песимизам о овогодишњем „прилично“ осредњем приносу од жетве, навели су били Министарство Социалне Политике да покрене питање забране извоза хране. На тај начин, овим питањем се заинтересовала и сама влада.

Протекло је прилично времена од како се динар одметнуо од злата и сребра или, другим речима, од како Народна Банка не откупљује на захтев своје новчанице „законском металном монетом“. То не значи да се морамо враћати старом времену, пошто је то немогуће. Ни Енглеска још није успела да изравна ону незнатну разлику код фунте у односу према злату или долару, што је једно исто. Али, ако је то немогуће, онда се не сме ићи против трговине, која је једини регулатор вредности новца у земљама у којима папирни новац није откупљив.

У обичним приликама висина до које ажија може да се попне, ограничена је износом трошкова око превоза и. пошиљке метала. На тај се начин, увек у редовним приликама, изравњавао биланс сваке земље. Кад је за време рата папирни новац постао неоткупљив, и остао и данас такав, природно је да ово равнање није могло бити вршено металом. На први мах изгледа да, без везе са металом, нема те висине до које један папирни новац не може порасти или пасти у односу према другом. Али није тако. Ипак и томе има граница, само што оне нису тако уске и одређене. Те границе држи трговина