Srpski književni glasnik

310 Српски Књижевни Гласник.

У ове разговоре су се умешали и Руси; совјетска влада из Москве упутила је свима заинтересованим владама ноту о овоме питању. Она не признаје западним силама, а нарочито не Енглеској, да овако расправља и реши питање о Дарданелима и о Цариграду. Она признаје Турској право, на основу уговора од марта 1916, да питање о Мореузима решава само са Русијом и осталим прибрежним црноморским државама. Она протестује што западне силе узурпирају права совјетских република, Русије, Украјине, Грузије. Она опомиње те исте Силе да су оне 1916 уступиле уговором Цариград Русији, и · подвлачи да је животни интерес рускога народа у питању Цариграда и Дарданела, и да.неће признати никакво решење о томе ако и она не узме учешће у решавању тога питања. И Бугарска је ушла у разговоре, најпре са западним, па после са источним државама због Цариграда, Тракије и излаза на море. Пошто није било одзива на западу, Бугарска се окренула истоку, и нешто је у томе правцу постигла: ако не савез, а оно споразум. Влада румунска се изјаснила да мора учествовати у решењу овога важнога питања; како и докле, није казала. Арбанију, северну муслиманску, потресли су ови догађаји с истока. И њене као и наше муслимане засењава турска звезда; маште су се поново међу њима распалиле. Грчка револуционарна влада није још дала никакав пристанак да се Тракија има вратити Турској, и ако се Венизелос већ изјаснио да треба попуштати. Какво је становиште владе Г. Н. Пашића, не може се рећи. По своме повратку из иностранства, он је казао новинарима да ћемо се ми опредељивати према нашим битним интересима. То је колико и ништа.

ИНОСТРАНИ.

УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА. — ПАРТИЈСКИ ОДНОСИ.

Појава која у партијским односима последњих недеља нарочито пада-у очи, јесте извесно опадање страначких организација, и то у првом реду код највећих · страначких организација: радикалне, демократске и хрватског блока.

Питање јединства странке појавило се прво код радикала. Оно је било постављено држањем странкиног „другог вође“ Г. Протића, који је, не слажући се са „првим вођом“. странке Г. Пашићем, ни у погледу уставног уређења ни у погледу коалиције радикала са демократима, устао против званичне политике радикалне странке, не само у крилу партије, него и отворено у јавности. Међутим, акција Г. Протића, није у својој суштини била управљена на цепање странке: Г. Протић је сматрао да му његов положај у партији даје и право и дужност да странку као целину врати са погрешног пута којим је повео Г. Пашић, и узме вођство у своје руке.