Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 315

Моншењеви „Огледи“ (одабране сшране), приредио Д. Фртунић. Скопље, књижара браће Зекмановић и комп., 1922.

После одабраних страна из стоика, Г. Фртунић приређује одабране стране из Монтењевих Огледа; прво дело му је издала књижара „Напредак“, друго једна књижара у Скопљу. Издање је, према издавачким и општим приликама у Скопљу, врло добро; наравно, било је многих и грубих штампарских грешака које су, бар у главном, исправљене; књига има и један портре Монтења и доста укусне корице. Мора се признати да је издавање овакве књиге у Скопљу права храброст и увек једна авантура, која се овога пута, трудом приређивача, издавача и штампарије „Старе Србије“, сасвим добро завршила.

Радови овакве врсте, одабране стране, избори из већих целина, нису у нашој књижевности много одомаћени, и ако су они врло погодни и врло практични. Само се по себи разуме да су избори субјективни и да одабирање страна зависи од приређивача. Али, та субјективна страна избора има две своје стране: прво, избор заиста приказује личност онога који одабира, и то према личности из чијих дела одабира; и друго, избор из тако већ изабраног писца, самим собом, начином одабирања материала, композицијом и др., приказује приређивача са друге једне стране. Другим речима, за приређивача оваквих „одабраних страна“ има два мерила: прво, кога је писца изабрао, и друго, шта је и како из њега изабрао.

Овога пута, приређивач је изабрао Монтења, и тиме показао врло солидан и отмен укус. Ово мислим зато што би многом необично импоновало да изда избор из каквог врло познатог и врло теоријског филозофа, једнога од оних који су припадали школи или стварали школу, једнога од оних, најзад, који су припадали очигледно каквом било „-изму“. Далеко од сваке школске филозофије, и од сваког „-изма“, Монтењ је био честит и паметан човек који је људски и мудро гледао на човека и на свет. Данас се не може довољно проценити вредност мислилаца који нису школски филозофи; не може се довољно истаћи разлика између школске филозофије и једне хуманистичкије и пуније живота филозофије која данас себи отвара пут полако и поуздано. У ХУГ веку, Монтењ је био један од оних који је, као прави мудрац, високо ценио "скромност мудрачког незнања; он је говорио о гордости као о људској природној и наследној болести ; он као да је увиђао јасноћом данашњих великих хуманиста зло гордога разума и његову немоћ; он је, тада још, тврдио да се ми „забављамо више објашњењем објашњења него ли објашњавањем саме ствари“; он је био, у свом веку, један од оно мало високих духова који су се умели еманциповати логократије школских филозофија. Био је то човек у добром и пуном смислу те