Srpski književni glasnik

316 Српски Књижевни Гласник.

речи. У наше доба, доба у коме су постигле врхунац школске и систематске зграде филозофија, више или мање званичних, филозофија основаних на царству празне речи, доба у коме се буди нов дух хуманизма и назиру пространи и светли видици човечнијег схватања живота — у наше доба добро је и корисно присећати се људи из прошлих векова, људи који су имали пун смисао за свој живот. У кули свога замка, међу својим књигама, у седлу свог коња, за време својих путовања, Монтењ је увек посматрао живот и отуда и видео многе и многе битне особине живота човековог и природиног. — Изабравши Монтења да од њега направи избор, Г. Фртунић је учинио врло добар избор мислиоца: нигде се не може наћи пуније и боље мудрости живота него у оних којима мудрост није професија.

У питању избора из Огледа, Г. Фртунић као да није много, савесно и брижљиво мислио о избору. Утисак о одабирању Огледа не може задовољити солидну критику; цео посао, ван сумње, урађен је „на брзу руку“, врло „лежерно“, и без много савесности. Из великих свезака Огледа приређивач је могао, са више љубави према књижевности, са више систематике у послу, са више савести према'себи и Монтењу, дати бољи и солиднији избор; овако, јасно је да има и врло брзих позајмица и крпежа, и да избор у опште није рађен онако како га ваља радити. Била би врло велика несрећа по нашу преводну књижевност када би се одомаћили овакви брзи и олако вршени „избори“, па ма колико они били врло корисни и чињени, као и у овом случају, из одличних писаца.

Сведено: избор мислиоца одличан, избор из мислиоца брзо и несавесно израђен, скопско издање храбра и заним-

љива новина. ВЛАДИМИР ВУЈИЋ.

БЕЛЕШКЕ.

КЊИЖЕВНОСТ.

„Скромни помени о великом краљу“. — Очекивали смо од ове књиге Г. Луја Војновића један пун и жив портрет краља Петра, који је имао разноврсно буран живот, и био владалац у најузнемиренија времена. Г. Лујо Војновић је бивао довољно дуго са њим, и у непосредној близини, и као историчар има стила и умешности. Али овим поменима није дао ни документовану историју, нити какав успео и рељефан портрет краља Петра. Г. Војновић је дипломат од старе школе, и врло субјективан, и врло ортодоксан, у својим закључивањима. Он озбиљно говори о фаталним важностима здравица по дворским гозбама, и о дворским интригама; и сасвим озбиљно тврди да је у Србији све у војсци било