Srpski književni glasnik

Весталка. 393

— Ох, мама, мама! како ти ништа не разумеш! уздахне горко Дара. — Па свирала сам! Свирала сам A/Mondschein-coHary! Tako!

И, напрегнув снагу, покуша да устане. Но залуду, кад је нема. Поново седне.

— Ох, што ме боли глава! узвикне тужно, ухватив се за обе слепоочнице. — Донеси, мама, колоњске воде. Донеси, молим те.

Мати потрчи, донесе воду, протрља ћери мало чело и мршави врат, и, мислећи док то ради, каже:

— Хоћеш, мили сине, да се прошетамо 7 Малчице само, а7 До Дунава, нећемо даље, хоћеш лиг

— Могу, мама, протепа Дара. — Све ја могу теби за љубав! Све!

Па, ослоњена на матер, устане и стане, терајући вртоглавицу и косу левом руком. Потом полако метне шешир, узме торбицу, и, као болесник, напипа врата, премили мали трем, и спусти се на улицу низ степенице.

Буде заход сунца.

Куће пола осветљене, а пола у сенци. Владичански двор у сјају. У огњу крст на цркви. Сева стакло на прозорима. Светле се плочници. Варнице скачу испод кола. Камен одсјајива. Силна се светлост на. град руши. Потоком јуре сенке.

— Гледај, мама, борове! застане Дара пред Дунавом, ведра и обасјана. — Ох, како су поносни, и како су мирни! Па тек брезе! Гле! К'о римске весталке!

— Где ти видиш, дете, брезег7 обазре се у чуду мати. — Па то су врбе и тополе! Какви борови!

— Ех, мама, мама! снужди се Дара и закорача. — Ти ми баш све квариш! Као да хоћеш, као да волиш да ме разочараш !... У мени су борови! Имам визију! А ти одмах: „врбе“!

Па знам и ја, нисам дете, али шта ја имам од тог што су то гадне врбег... Немој ме, мама, печалити. Боље ћути.

Слегне мати раменима, напући уста, и (шта зна) заћути.

Иду оне, иду, иду, — Дара онако танушна и мала, а мати онако крупна, — једнаким кораком обе иду, но с разним погледом: мати гледа у воду, у мост, у гору, у град, а ћерка — преда се.

— Мама! застане Дара изненада, а сузе јој у очима. Ја нећу дуго живети!