Srpski književni glasnik

324 Српски Књижевни Гласник.

— Дете мило! промуца мати, — па ти си истом...

— Немој ме уверавати! Ја и око себе и у себи предосећам смрт. Погледај само сунце! Погледај како залази! Боли ме, боли његова пропаст!

— Каква пропаст! охрабри се мати на час. — Сутра ће се родити опет!

— Никада више!

— Па ваљда неће, дете драго, сутра бити мрак! Шта ти је, шта говориш !

— Биће сунца, мати, но не овога. (Ово је било само једном, и никад више.

Па, ућутав, закорача, разбацујући каменчиће плавим сунцобраном.

— Да идемо, сине, кући, — јави се, прва, мајка. — Хајде, мили сине.

— Рано је, мама! Чекај још мало!

— Немој, дете. Ја сам се данас исплакала, па сам гладна. Да вечерам, па да легнем. Није ми до шетње.

— Ох, Боже, Боже! кликне Дара сатрвена. — Како је живот бедан! Како је гадан, прост, бесмислен, како је ужасан! Та зашто човек мора јести7 Зашто мора спавати7 То прља, гади, понижава! Ох, Боже, Боже! Ипак би живот био сношљив кад тога не би било!

— Чега, сине, кад не би билог

— Јела и спавања.

— Па помрли бисмо сви!

— Знам да бисмо помрли, — растужи се Дара. — То ти баш и кажем. У томе је несрећа људска...

— ... што једемо и спавамог

— Да.

— Хајде, Даро, не трабуњај, него корачај! наљути се најзад мати. — Де ти кући, па седи и свирај! То је за те! То је за те, а не та твоја луда филозофија!

— Е, мама, мама, — промрмља Дара, застиђена. — Како си ти груба! Како ти мало разумеш живот!

— Како не! Ти га разумеш!... Хајде, хајде, корачај! Шта застајеш 7

— Да те нешто питам, мама, — умиљава се Дара. Дозвољаваш 7

— Но, па питај.