Srpski književni glasnik

Весталка. 395

— Кад ће бити оно што си обећала г

— Које што сам обећалаг

— Да ме водиш у Париз.

— Рекла сам ти већ сто пута, — одговори мати строго и повуче ћерку за рукав да се крене. — Кад буде новаца.

— А је ли тамо, мама, скупо 2

— Чућемо сад кад дође Вељко ... Ти знаш њега, Вељка... Топаловог...

— Не знам, мама.

— Како га, молим те, не би знала, кад ми је доносио за те књиге, пре три године!

— Шта он ради у Паризуг

— Учи права.

— А када ће доћи 7

— (О, дете Божје! Ти кад ћутиш, ћутиш, а кад почнеш питати, никада краја. Па шта ја знам кад ће доћи! Ових дана!

— А хоћеш га позвати к намаг

— Управо га баш чекам. (Отворила сам у кући хотел, па само да дође... Није те ни стид! Толики свет пролази, а ти тако вичеш!... Дабоме да нећу. Не треба мени мушки унцут у кући.

— Па како ћемо онда знати

— Штаг |

— Како је у Паризу.

— Опет она!... Па састаћу се негде с њиме!...

— Без менег

— Но, слушај ти, Даро! Па шта ти мислиш, девојко драга г застаје мати упрепашћена. — Да ја тебе, мајка твоја, водим на састанке 2

— Није, мама...

— Ћути! Поправи те шишке на челу, па хајде, и не питај. Немој ти водити моју бригу. Ваљда знам шта радим. Жури се!

Журе мати и кћи кући. Шуште им сукње.

По граду се светиљке пале.

Сутон.

Дошао Топалов из Париза. Дошао он пре осам дана, а Дара, откако је за то чула, не престаје да плаче и кука, и да пада у несвест. Она би с њиме да говори, па она би да го-