Srpski književni glasnik

326 Српски Књижевни Гласник.

вори, и сад мати или да умре, или оног да позове. Позвала га. Позвала га да дође данас, по подне, у три сата.

Седе у салону. Мати у прочељу, Топалов до ње, а Дара на крају, у застави, близу фуруне. Прозори су отворени. У соби је хлад. На столу торта, тањирићи, бонбоне и вино. Мати има у руци рубац, на грудима брош. У вис јој коса, у вис јој прса, и нос јој у вис. Очи јој само као доле. Ситне очи. Црне. Топалов се завалио, забагљао цигарету, турио руке у џепове, па изгледа два пут тежи но што је. Оно, потежи је: само нос му износи једну добру фунту. Дара, као зеба. Врат јој танак, струк јој танак, ноге јој танке. Глава као лоптица, руке као гранчице, прсти као зраци. Усхићава се. Цвркуће. Тапше. Скакуће.

— Како вам завидим, Господине! Како вам ја завидим!

— На чемуг окреће Топалов тешку главу. — На чему ви мени завидите 2

— Што сте били у Паризу.

— На томе немојте, — одмахује он крупном руком. Ја сам онде гладовао као пас. Живите ви с двеста педесет франака месечне стипендије! Господа делегати на Конференцији Мира имали су толико дневно! То се може догађати само у једној буржоаској држави!...

— Ипак! Ипак! прекида га с усхитом Дара. — Ја бих виша волела бити гладна у Паризу, но овде сита! Париз! И име му је лепо! Какав тек мора бити живот! Какав тек... Збиља, да вас питам: јесте ли видели версајску башту7... Дабоме, јесте... Мора бити да је дивна!

— У пролеће, Госпођице. После, врућина и прашина, ко ће то ићи гледати, врага!

— А Трианони7 Шта раде Трианониг... Ја сам то све

видела на слици!... И они су дивни, је л' тег

— Па јесу, знате, Госпођице, оном ко то, да кажем, разуме, и ко се бави тим, и ко нема другог посла... буржоазији, на пример. По мени, то треба срушити.

— Срушиће се7 исправља га, у страху, Дара. — Па што

их не чувају 2

— Врага то треба чувати! бесно гаси цигарету Г. Топалов. — Зјапи празно, а раденици станују у прљавим мансардама и у подруму!

— Па то је спомен, Господине!