Srpski književni glasnik

Весталка. 327

— О, врло леп спомен! Зидао краљ милосницама и непоштеним женама...

— Пијте, Господине! прекиде га усплахирена Дарина мати. — Извол'те!

— Молим, молим, Госпођо.

— Можда није к'о француско, али је добро. Мој муж се разуме, малко, у вину: воли тако да попије коју чашу Heдељом, после ручка и вечере, па зато држимо. Извол'те!

Топалов се искашљује, брише уста и — искапљује. Потом пали цигарету. Мршти се. Узбудила га помисао на Версај и Трианоне!

— А јесте ли видели Равелаг узбуђује се и Дара. Мориса Равела, знате, мислим.

— Ко је тог

— Највећи живи француски композитор. Од њега је PRapsodie espagnole.

— Нисам, драга Госпођице. Не бавим се My3HKOM. Ja сам правник.

— Не волите уметности!

— Спорт. И ту сам видео... Карпантјеа, чувенога боксера... оног, знате, што је оборио Бекета... тако брзо да их нису могли ухватити ни у филм!... Чини ми се... чекајте!... јест, имам је!... изволите! ово је његова фотографија!

Гледа Дара, мршти се, преза, но још више њена мати, којој је досадио овај разговор.

— Слушајте, Господине, — обраћа се малко строго Г. Вељку. — Де ви мени сад реците пошто су собе у Паризу.

— Па има их, Госпођо, разних: сто франака, сто педесет, две стотине, три стотине...

— Аха! Разумем!... Лепо!... А како је, на пример, ако је стан далеко од школег

— Онда се узме трамвај, метро, отобис... већ, шта хоћете.

— А тај метро, је л' те, то је оно што иде под земљом и водом 2

— Да.

— И није то опасног

— Шта би било, Госпођо, опасно!

— Вама, мушкима, није ништа, то ја знам, али нама, женскима, па још њој, девојци! Не до Бог!... А то, кад се