Srpski književni glasnik

328 Српски Књижевни Гласник.

увече иде, из позоришта, с концерата, у сумрачак, знате, то је ипак опасно, јел'те 7 Много има тих... како кажу...

— Апаша, мама!

— Јест, апаша.

— Нема, Госпођо. То се само приповеда. Миран радни народ. Ако се некад и деси штогод, то је само због тога што уређење данашњег друштва тера у очај раденика...

— То ћемо после, политику!... Него ви мени још кажите, како ви мислите, шта је боље, да сама кувам или да се хранимо негде у ресторануг... Чекајте!... Израчунајте ви'

часом мени колико би то изашло месечно за нас две, ако бисмо биле у једном пансиону 7 — Хиљаду франака.

— Колико је то у нашем новцу7... Само, молим вас, у крунама!... Таман сам се одлучила да бројим на форинте, ево ти динара!... У крунама!

— Па сад је франак пет динара. То значи... пет хиљада... четири пута... Двадесет хиљада, Госпођо. Двадесет хиљада круна.

— Месечно 7!

— Месечно.

— И — ју — ју — ју, та има ли Бога на небу!

— Ал' мама!

— Молим те, Даро, ћути, кад ништа не знаш. Та није мени, ваљда, дете, новаца жао: ја бих за те могла положити душу. Али, много је! Много је и рећи: двадесет хиљада! То да примаш, па је много, а не да издајеш!... Но, па хајде, видећемо још... док јавим тамо... чики... знаш!... Ја имам стрица, Господине! Врло богатог!

Овамо онамо, мало о том стрицу ког нико не зна, мало о мужу кога неће да остави самог, и — пролети после подне. Одлази Топалов.

— Но па шта је, је ли ти милог јеси ли задовољна 2 пита мати на само Дару. — Каквим ти се чини човек 7

— Јако ми се свиђа.

— Даароо!

— Није, мама, тако како ти мислиш. Не разумеш ти шта ја осећам.

— Како не! Од тебе ћу учити! Ти ћеш мени говорити од мушких унцута!