Srpski književni glasnik

Весталка. 329

— Ко би мислио кад га види, — шапће Дара и гледа у зид, — да је тако компликован и толико јак! И детињаст је, и озбиљан, и свиреп је, и мек! Као римски патриције. Као папа из Ренесанса. Као кнез.

— Даћу ја теби и папу и кнеза, ако не заћутиш! устреми се на њу мати. — Одлази, па свирај!

Дара је гледа зачуђено. Одлази.

Одлази у салон, отвара клавир, узима са стола ноте.

Затвара прозор. Свеће пали.

Сузе јој капљу.

Ево опет недеље, само сад пре подне, пред Саборном Црквом, са светом на плочнику, у огњеном слављу весељака сунца. Ту је и Дара с матером, припијена, мирна, као и увек у то време и у таки дан: никад она не пропушта ни службу ни вечерње. Ту је и Топалов: на пиво иде, па застао, да мало гледа народ.

Осмехне се, скине им шешир, приђе.

— Ви сте увек у цркви, каже. Како вам не досади! Или сте збиља баш побожни 7

— Ох, молим вас! ускликне Дара, подигнув очи. Најбоље дело Бетовеново је A/Missa Solemnis. Баха треба слушати само у катедрали. Сав Моцарт је у Реквијему. Берлиоз је најдивнији у ЛПоследњем Суду.

— То није наше, Госпођице, — смешка се Топалов. Питање стана и скупоће...

— Ви само о политици!

— Па добро, нећу. Ево вам друкче. Знате ли ви шта стоји за Саборном Црквом 7

— Штаг

— Смрдљиви Рибљи Трг.

— Ју! побледи Дара. — Немојте тако говорити! Немојте, молим вас! Знам ја да је живот гадан. Знам ја да је свет вулгаран. То зна свака фина душа. Но зато човек баш и бежи у свој сан!

— А он је у црквиг

— И у њој.

— Па шта ви тамо налазите7

— Ох, Господине! Како су деца шармантна у белом стихару!

— Баш озбиљног