Srpski književni glasnik

330 Српски Књижевни Гласник.

— Да. У нас је све просто, монотоно, грубо: једино још цркве наше што су питореск. — Доста, Даро, доста, доста, — прекине је мати у страху

што толико са оним прича. — Знаш да тата не воли да дуго чека ручак... Извините, Господине, но ми се журимо!

И — опросте се.

— Шта налазиш ти на тој малој |чуди се један Топалову. — Длан да на њу метнеш, па да је угушиш!

— Таква и ваља, шта ти разумеш! — смешка се Топалов. — Да је узмеш за обе пете и носиш је као дуплир, као

литију! Дабоме! Не брини се ти шта бих ја с њом радио: обухватио бих је овако руком, и прекрхао као грану, само да узвикне !

И окрене се да је види.

Но Даре већ нема.

— Лепо, девојко! Врло лепо! Место да се молиш Богу, ти правиш састанке! кори је мати у соби љуто. — А! нећеш ти више у цркву са мном! Нећеш!

— Ја ћу њега видети ипак! криви Дара наивно главу. Ја имам његову фотографију!

— 'Штааа 2! бледи мати од ужаса. — Па кад бржег Шта је тог О, Господе, Господе! Одмах да си је донела! Чујеш ли 2 Одмах!

— Па ја сам већ хтела, мама, да ти је покажем, само ме било стид, — говори Дара из друге собе и доноси једну

књигу. — На, гледај га! — А ко ти је то, дете драго 2 чуди се мати. — То није он! — То је, мама, славни сликар Антоан ван Дајк. — Паг.

— Па исти Топалов.

— Како не! За таке луде...

— Е, мама, мама. Не може се проценити по простој фотографији. Оригинал би требало видети. Оригинал је у Петрограду, у Ермитажу.

— Не признајем ја ни Петроград, ни твој Ермитаџ, закључава мати књигу и меће кључ у џеп. — Владај се ти девојачки, а не вагабундски... Говорила сам ти, сине мили, и говорила: чувај се, сине, мушких хуља, не губи младу главу, но то је теби све свеједно, мариш ти! А видиш ваљда, и разумеш, ако мало мозга имаш. .. на! гледај оног несрећника...