Srpski književni glasnik

332 Српски Књижевни Гласник.

кад после ни на ум не дође. Али Дара неће да иде. И не тамо, никуда. Вас дан седи за клавиром и — плаче.

— Па шта би ти, сине мили г

— У Париз бих!

— Знам ја зашто, мрмља мати. — Зато што је тамо Топалов!

— Није, мама, због тога. Кад ја нађем оригинале, шта ће ми онда копија!

— Оригинала се ја и бојим, девојко моја драга. Кад си се ти за овим толико залудила, шта ће бити...

— Не разумеш ти мене, мама.

— Опет она да ја не разумем! Него разумеш ти 2

— Иди, мама, у Београд, — не престаје Дара. — Иди у Београд, па моли за ме стипендију!

— Каква те, ћери, стипендија! Какав Београд! Не знам ја те послове! Одеш да молиш, пет хиљада, па чекаш два месеца, и док некад добијеш, потрошиш тамо двапут толико! и трипут! а ако, опет, ниси тамо и не вијаш их све од реда, · нећеш добити!

Тако данас, тако сутра, и, најпосле, мати, шта ће, хајде да иде да покуша. Кад имају стипендију толики мушки неваљалци, зашто је не би имала и Дара, па ма једну годину. Горе од тог неће бити, кад ће и она ићи с Даром и пазити на њу, а дете ће видети света и тако, још више надвисити све девојке у граду.

Спрема се дакле мати на пут, а води и кћер: не сме да је остави с оцем, јер ће се онај опити, заборавити да закључа на собама врата, и — готово зло.

Путују бродом.

Подне.

Пред Београдом.

— Мама! кличе Дара на палуби, а сва је у сунцу. Погледај Небојшу!

— Какву Небојшу, дете драгог

— Кулу.

— Какву кулуг... Аха! видим!... Шта има у њојг

— Мислим, ништа.

— Па шта ми онда показујеш 2

— Ох, мама, мама! жалости се Дара. — Ту су се борили витезови! Са стрелама! С копљима! У оклопу! На коњима!