Srpski književni glasnik

Голгота. 337

три четврта. Жена меће у пећ нова дрва, распрема постеље. Станка. Ксавер се враћа, пуни лулу и чита даље. Жена плете. Дете пише поспано и глава му се њише од умора. На ветру звоњава, која се чини силном. Из тмине се повлачи Павле. Из њега избија тенденца да бежи. Он би из себе побегао, али се види да је на крају сила и трза се. Рухо му је искидано, рањен је и крвари, па се за њиме цеди крвав траг. Пао.је. Скупи се и потрчи и опет падне. Клонуо је. У руци му је поломљени мач. Слуша лелек звона.

Павле: То је смрт, то није ватра! А како сам сањао о ватри! Како сам сањао видети лудницу где гори! Небо сам крваво хтео да видим, а не овако сиво! Подмукло! Страшно подмукло! Ох! Све су то илузије! Каква ватра! Каква смрт! Нема ничега! Само све овако како је! Увек овако! Сиво! Глупо! Подмукло! Зима, киша, ветар, пораз за поразом! Вечна срамота пораза! Патиш се, теглиш и прокунеш све, а онда те ударе по губици, да те пошикне крв! Само сањаш! Гладан си и сањаш, а бију те ногом, ти увек само сањаш! Попљују ти све, а ти сањаш, и добар си и не дираш у њих, и смеју ти се! Али то њима није доста! Ко не плеше с њима у лудници, то није човек! У лудници! Хоће да те увуку у лудницу, па кад нећеш, кад хоћеш да поживиш на свој начин и не даш се и не даш, разбију ти главу! Окују те, раздру те, распну! Ти си лудак, а они су нормални! Ти си хуља, а оно су свеци! Црно и бело! Срамота! Скандалозна прљава срамота!

Звона. Ветар.

Само да ми се изгуби траг! Да се спасем од ових паса проклетих ! Још су и пуцали за мном! Схватило ме тане! Ту! Боли! Ух! Јако боли! Крварим! Посекли су ме! Нањушити ће крв! Уловити ће ме! А овако ћу овде скапати, као пас на цести!

Допузао је до снопа светлости што тече кроз окно. Маска умирућега.

Како је то топло! Ту су људи! Ту станују добри људи! Просјаци! Они ће ме сакрити !' Ту нема пута никаког! Пут је остао десно у кланцу! Ето! Крварим по целом телу. И све ми је поломљено! Боли! Боли!

Пипа си ране и секотине, и намаче руке у кишницу, и лиже си крв, и кида си крпе и повезује ране, и тако у њему опет запалуца нада.

Ето! Ја још нисам пао! Ја још гледам! Ја још мислим! Ја још увек постојим! Добри људи! Тмина, све то! Ја ћу се још зализати! Мозак ми је нетакнут! Ја још јесам! И све ће још бити! Још ништа није изгубљено!

Хоће да се осови, али падне натраг. Вуче се уморно и дотучено. 22