Srpski književni glasnik

360 Српски Књижевни Гласник.

Краљев, истицао је у многобројним чланцима потребу „стварања дипломатског фронта“ који би оборио неспоразуме између Сила и Грчке и који би јој једини могао помоћи да своје евентуалне успехе у Тракији искористи. Метакса је био задобио, и у земљи и код трупа, извесног ауторитета својим писањем противу малоазијске екпедиције, и последњих дана владавине Константинове важио као озбиљан кандидат за председника владе. Уклонити неспоразум који постоји између Сила, а специално између Француске и Грчке, то је била теза коју је заступала и сва штампа венизелистичка пуне две године. Али услов за отклањање тих неспоразума био је, према њој, абдикација Краљева, а њу баш нису никако хтели ни Метакса ни роајалисте у опште. По мишљењу њиховом требало је убедити само Силе да су оне у заблуди, да је Константин уз њих, да је Грчка сва прожета осећајима љубави и поштовања према њима. „Не измену режима, него измену дипломатских метода“, тражио је Метакса, а за то је по њему била потребна само једна влада са великим ауторитетом у земљи, и чија би се реч на страни слушала.

Према ономе што се до сада зна о завери, тешко је рећи да ли је захтев о абдикацији Краљевој био њен главни циљ, или се он развио у току самих операција. Завера је поникла у глави Пластире, који је био несумњиви венизелиста, али су њој пришли одмах и сви виђенији официри роајалисте, чији је број на Митилени и Хиосу био три пута већи од броја официра венизелистичких. Према листовима, завера је поникла ноћу између 23 и 24 септембра, и већ 24 настало је укрцавање у реквириране бродове и полазак за Атину. Вероватно је да је споразумевање између Пластире и малог броја најинтимнијих другова трајало пре тога неколико дана, можда одмах по доласку Пластире на Митилену 15 септембра, али је несумњиво да је шири круг официра био обавештен о њој у очи самог укрцавања. Како завера није могла дуго остати тајна у оној нервозној, несигурној средини, и како би извршење њених планова било лако спречити, пошто су ратни бродови, а на првом месту „Аверов“, били изван утицаја завереника, то је само брз, енергичан рад, који није смео трајати више од 24 часа, дакле тачно време да се од Митилене стигне у Атину, могао спасти заверенике од пораза.