Srpski književni glasnik

366 Српски Књижевни Гласник.

тику имао Константин, убрзо претворила у страшну личну мржњу. – Константин је све предлоге и идеје Венизелосове сматрао за лично управљене противу њега. Неспособан сам да се издигне до неких идеалнијих схватања дужности, он је и код Венизелоса, у свакој изјави и у сваком акту, видео личне мотиве, чији је једини циљ био да њега, као владара, понизи и потчини. Јер, треба знати да је Краљ Константин наследио од матере, са крвљу Романова, уверење о себи као избранику Божјем. Мелас у својој књизи назива ту тежњу аутократском, и она је несумњиво то, али само у свом Hajневинијем облику. Нигде и никад Константин није испољио тај свој аутократизам у неком великом политичком акту, извршујући државне ударе, мењајући насилно управе. Његов аутократизам био је израз његове ситне душе и састојао се у захтеву да му се прилази са смиреношћу и страхопоштовањем. Па и то не увек, и то само према људима за које је мислио да иду намерно на то да му краљевско достојанство умање. Венизелос је, међутим, имао у прошлости својој један тежак антидинастички акт, а то је протеривање са Крита брата Краљевог, принца Ђорђа, и то га је у очима целе Краљеве породице обележио као револуционара и отежавало јако положај у односу према Краљу. Дусманиси, Метаксе, Страјти, врло су лако и брзо успели да искористе ту аутократску слабост Краљеву за своје политичке циљеве, истичући Венизелоса, чије је понашање било по некад сурово, јер је било израз искрености и убеђења, као одјек његовог непоштовања владарског достојанства. И многи догађаји у унутрашњој, а нарочито у спољашњој политици Грчке последњих година, имају објашњења искључиво у тој мржњи Краља Константина према Венизелосу. Бивши посланик француски у Атини, Гиљмен, каже, у једном писму упућеном 1916 год. Венизелосу, да ће Краљ, и ако се кад год реши да уђе у акцију уз Савезнике, све учинити да тај улазак не изгледа као прихватање гледишта Венизелосовог. У оном тврдоглавом држању Константина према Савезницима има несумњиво и део жеље његове да се не поклони пред политиком коју је Венизелос водио.

У осталом, мржња према Венизелосу била је осећање које је Краљ делио са грдном већином грчког народа. Та се мржња „била уселила у душу масе грчке најпре због уверења да