Srpski književni glasnik

372 Српски Књижевни Гласник.

То је довољно па да се у многоме јако посумња у објективност штампе онога доба, разумемо ван Србије, јер у Србији каквих протеста, сем израза у скупштинама, није ни могло онда бити, а штампом најмање.

Али, ко ће ток живота укочити! (Стега државна може донети много, али не може све. Политичка вештина у погледу „стишавања страсти“ и састоји се поглавито у њиховом умеравању и разумном попуштању „духу времена“, модерирајући нове, савремене струје, да се не изопаче, не отму и не окрену против носилаца власти. Но за ту вештину нису много марили у шездесетим годинама. Тада се боље свидео онај, до душе простији, али по дејству мање користан начин простог и грубог угушивања.

Међутим, ниво више интелигенције није ни у Србији остајао на једној мери. Довољно је да она порасте само квантитативно, па да постане чињеница од значаја. Ми знамо развој идеја у 1848 години; знамо представнике интелигенције и њихов рад у 1858 години, а знамо и скору судбу њихову — они беху распрштани куд који, пошто су скоро сви били и предмет непосредног, личног гоњења. Но, ни они не беху сами. Јавно или тајно, беше скоро сав ондашњи школован нараштај солидаран са главним представницима политичког покрета и агитације, са либералима, под којима рачунамо овде оне из интелигенције, као и пробуђеније представнике ове странке онога времена из народа. Име „либерал“ беше синонимно имену опозиција. И та опозиција ондашњој влади беше једна, општа, неподељена и у земљи и ван земље. Ако су ови представници опозиције били у земљи, окружавани су симпатијама; ако су били на страни, симпатије за њих нису такође престајале: они су из своје земље и од оданих пријатеља и материално помагани, да не подлегну и да истрају.

знање овим људима, да се њихов лист не тражи, и они ето дакле долазе, да га силом наметну. Нека публика изволи мјерити поступак, у коме редакција тако непријатељског листа према Србији узима и оваки пут и начин само да излив своје безразложне мржње стави пред очи ономе, који је толико пута дао знати, да не мисли добивати нове доказе: докле се човек може изметнути на зло и упадати у нискост“.

! Сада мало познати адвокат београдски Пера Марковић, који је

имао склоност за хазардне игре, у свој страсности својега скупоценог разонођења имао је једну сталну мисао, коју је, после сваког срећног сту–