Srpski književni glasnik

Омладинска Скупштина у Београду. 373

И у томе се није двојило свештенство од адвоката, војници од грађана.

Ту духовну заједницу, дакле, влада није могла уништити. Она је постојала у пркос свима мерама строгости и „предосторожности“. Идеје и имају ту особину да дубље хватају корена што су већем притиску изложене; а и у међународном духовном саобраћају, како Немци веле, „мисли не подлеже царини“.

Сем тога саспеваше и млађи нараштај. Велика Школа, која је законом од 24 септембра 1869 заменила 15 септембра 1853 установљени Лицеј, давала је знатно коло млађих људи, који су већ и по своме бурном темпераменту нагињали у исто јато, у јато интелигенције, у јато живости, покрета, па и опозиције. То је вајкадашње право омладине свију времена и свију народа, да она иде увек напред у мислима, у жељама, у осећањима. И омладина интелигенције шездесетих година не могаше бити изузетак од правила. Многи који су учили науке на страни, па и у Русији, дошавши у Србију увећаваху број млађане интелигенције. Онај свежи патриотични дух који је унео у народ сам кнез Михаило, народносне идеје, тежња за васкрснућем свега Српства, сви ти идеали обухватише и омладину онога доба, и, сасвим природно, она се нађе у једном заједничком колу, назвавши се и именом Уједињена Српска Омладина, за чију организацију, нарочито у центрима ван Србије (у Бечу, Пешти и Војводини), има заслуга опет Владимир Јовановић, у доба свога живљења ван Србије.

Сложна у духу, омладина није могла дуго изостати а да се не види и на делу.

Тако је дошло до прве Скупштине целокупне омладине српске, одржане 15, 16, 17 и 18 августа 1866 године у Новоме Саду. Та Скупштина беше савремени догађај, први у своме роду, тим знатнији што је била одржана тамо, у „Српској Атини“, како се онда још зваше Нови Сад. На Скупштини беше изабран за председника Д-р Бранко Стевановић, а за перовође Владан Ђорђевић и Илија Вучетић, и њено „узвишено предузеће“ благосиља „одушевљеним речима“ акла-

чаја, и остваривао: своје добитке он је употребљавао и на потпору листа Слободе, коју је Владимир Јовановић, као што знамо, издавао у Женеви, куда је морао побећи. Марковић је био само један из великога „кола адвоката“ који су се за емигранте бринули.