Srpski književni glasnik

382 Српски Књижевни Гласник.

нос. Испада увек и карикатура. У својим Етипет Уттонпат5 писао је Л. Страче историју четири важне, и озбиљно дивљењу намењене појаве, али је ништа мање кардинал Манинг испао прилично уображен, педагог де Регби ужасно наиван, ђенерал Гордон будала своје врсте, а знаменита филантроп: киња Ф. Најтингел гвоздено тврда и окрутна.

Са многим талентима нових тенденција, Л. Страче нагиње некој једноставној, опорој, покајној уметности, у којој се две дубоке и вечне истине, мистика и карикатура, додирују јако, и нагло, и новим додиром. Ти уметници гледају храбро просто, пренебрегавајући читав ред такозваних реалности. Цртежи њихови истичу пар линија; слике неколико баналних боја и елементарних облика; приче груб, нераван мозаик и нагао стил; музика сусрет тонова који су испали на раскршће из Бог зна којих својих улица. Ти таленти разређују постепено многобројне луксузне стимуланте уметности, еротске, трагичне, декоративне, историјске. Не бисмо могли рећи да све гране уметности, или сви уметници једнако добро успевају у својим изразима. Фигуре постају често искључиво круте, сиромашне и комичне, а садржине искључиво загонетне. Али се мора признати, на пример, свежина и прездрављање које је собом донео атлетско агитаторски спектакл Б. Шоа. Исто се тако мора забележити замисао подмлатка Московског Художественог Театра, такозваног Студија, да се у Стриндберговој драми Ерик ХТУ баци на сцену старо поколење племића са краљицом-мајком у форми савршених карикатура по костиму, гласу, држању и маски, и покаже да су карикатуре ужасно озбиљна ствар, и јака и лепа уметност. А особито се мора истаћи успех новога типа литерарних портрета, монографија и биографија. То је данас права сила, лепота и мудрост књижевности, далеко изнад античких „Живота“. И то почевши од новинара Сил Варе и М. Хардена, па до Р. Роланда, Мерешковског и Страчеја. Наша се књижевност, са Т. Слободаном Јовановићем, диже у тој врсти литературе, такође до апсолутне и последње европске мере.

У Л. Страчеју се јављају, наизменце, неједнаки делови од милостивог сатиричара и праведног судије. Милостиви сатиричар каже: сваком је свој сапунски мехур своја отаџбина, и ја сам најдаље од жеље да тај мехур распршим. А праведни судија каже: не оно што ја мислим, него оно што ти сам о себи признаш. И онда почиње занимљива ревија прошлости. Прво писма и дневници, онако како су их аутори сами писали и потписивали. Па онда ред анегдота, за које, научно, под линијом, јамче ауторитети. Па најзад сведоци, личности које су говориле и кореспондирале под државним печатима и кроз вечне архиве. Све тако, оригинално, људи сами о себи самима. А писац лојалан, миран, без предрасуда и нервозности. Са истим смислом за физичко и спиритуално; за морал