Srpski književni glasnik

Књижевни Преглед. 383

романтичан и за морал естетски; за свакидашњицу и за централну идеју живота; за част којој за вољу личност полаже главу, и за парче поседа коме за вољу се личност туче и парничи до судњега дана... Занимљиво је све то, и лепо и добро и хумано, и солидно на сваки начин. Али је написано на особит начин. Једном цртом, па ма и гротескна испала, обухвата Страче и професију и душевно стање и пол. Црта је та много чешће насилно кратка него вијугаво заобилазна. Остају дакле по страни многа кандила испред заслуга, многе опруге испод јунаштва. Не знате понекад да ли бисте се бунили или бисте се смејали кад се, одједаред, величанство нахери, и полако пресложи у другу фигуру. И јесте оно, и није оно. Па ипак јесте.

Тако, на пример, излази, по властитом признању, да се краљица Викторија целог свог века није срела са својом оригиналном идејом; да јој је мисао, с краја на крај владавине и живота, остала конкретно, тривиално, домаће спљоштена и равна; да је читаве сандуке писама написала све истим, детињим речником; да јој је цео живот био опште место и средња оцена. Али се испод свега тога провлачи једна тамна примисао, да се ту, пре смеја, има и пречег и важнијег посла. Ка старој могућности, по којој је, ако хоћете, све карикатура, дошла је нова могућност: да карикатура има своје црне дубине и још непретражене уметничке вредности, да краљ у папучама, и краљица која не слути метафизику својих атрибута, и социалист министар просвете, још далеко нису исцрпени ни као облици ироније, ни као уметничке сврхе, да је обичност краљице Викторије. значила велику снагу, хуману снагу, британску снагу.

Ко је била та Краљица Велике Британије и Царица Индијет Једна споља и изнутра свакидашња жена. Без трунке компликованости, без ичега суптилног или скривеног, било у смислу свога типа, било у смислу свога пола. Главна срећа и несрећа живота њеног био је лепи Алберт, главна брига здравље и храна деветоро деце; главне снаге: свест о власти и упорност, прозаична оданост према дужностима, право на свакидашњи живот, жмурење пред историјом све докле не удари о обалу Острва, смелост створења које много не размишља и не предвиђа, мало тупа али несаломљива енергија волети или мрзети, хтети или не хтети до последњег даха и последњег неразлога... Кад је „анђеоски Алберт“ умро, · везала је Краљица Викторија удовичку капу да је више никада не скине. Али, слично удовичкој капи, до краја је мрзела Палмерстона, до краја кињила Гледстона својом равнодушношћу, до краја тражила од Дизраелија да јој не само служи него и ласка, до краја уздисала за Лордом Мелберном, до краја керабански тврдоглаво настојавала изводити своје одлуке, и зато ваљда до краја преживљавала све своје противнике. Седела је на престолу банално чврсто и солидно, црпла