Srpski književni glasnik

384 Српски Књижевни Гласник.

много вештине владати из оних осредњих респектабилитета на којима се све у свету најсигурније држи, и, сва обична, била је ипак свој, инсуларни, апартни тип, британски тип који се ни са ким до краја не солидарише, а који се богати и влада где год се у у свету нађе.

Страче је, наравно, потпуно исти писац и за мање или више светлу околину краљичину. Палмерстон је владарку своју добро мучио, доводио до суза и беснила, натерао, најзад, то од Лорда Мелберна ужасно размажено величанство да потпише једаред и туђу вољу, али, поставши што је хтео, и довукавши на владу партију којој је припадао, сурови Роберт, у своме дге55-у и у лову за беневоленцијом круне, прилично подсећа на Чичерина с букетом за време Ђеновске Конференце. — Тако је и кад се ради о суштој противности Палмерстона, о фином, оданом, за краљичиних осамнаест година трагично старом лорду Мелберну, који је пред престолом краљичиним приносио на жртву све, а најрадије себе самога. Лорд до душе није пискарао писма, није увек писмено одговарао на безброј цедуљица своје усрећитељке, али је дворска кроника забележила страховити број визита брижног политичког саветодавца, а несмотрени дневник краљичин се до миле воље нацитирао мисли и речи достојанственог JIBOранина. Страче се дакле смеје иза једног гротескно меланхоличног љубавног посртања и опет храброг исправљања. Као дремуцање крај пећи: глава клима, уснице се раздвајају, занос осваја, али се онда стас опет исправи, очи отворе пред стварношћу, а мало сметен осмејак моли за дискрецију као да ништа није било. — Алберт, принц-консорт, краљичин муж, искаче у сличном портрету. Уман, учен, апстрактан Немац, који је више волео уметност и филозофска расправљања него своју лепоту и ма коју љубав — тог Алберта до лудила воли прва жена на свету, он постаје отац врло многих беба, по наређењу барона Стокмара лупа главу о спољној политици, редигује, седећи читаве ноћи крај зелене лампе, дворску политику, говоре и реферате, остаје, крај свега тога, савршено неполуларан у народу, умире пре времена, и спомен му се, пре свега, поштује у његовој спаваћој соби, где послуга, по наређењу краљичину, тридесет и две године дана спрема свако вече све потребно за долазак непрежаљеног домаћина. Најзад, ту је и портре Британије. Никад тако силно и мирно моћна као у викторианско време, Велика Британија гледа и скоро идолски велича симбол свога јединства и снаге у малој, дебељушкастој, дуговечној баки...

Израђује се занимљива форма у уметности портрета и биографија. Доста нам је питања и проблема и меланхоличних перспектива унапред и унатраг. Актуелни живот не шета него се врти, врти се око једне своје тачке, хитар, весео, претенциозан, инконгруентан и смешан. Сваки час су му ноге.