Srpski književni glasnik

386 Српски Књижевни Гласник.

лика и на том терену развити велики замах једног дубљег, дубоког израза опште човечанске вредности, смео је само уметник велике снаге. Јер уметник од снаге народну уметност, примитивну али здраву, не сматра као фолклор у најужем смислу те речи, већ као техничку и исихолошку ризницу, богату, неисцрпну. Он, само он, моделише из идиома народне уметности дела великог уметничког полета, племенски и расно карактеристична, али субјективно изразита, индивидуалистичка, чиме та дела добијају значај велике уметности. И за уметнике те снаге, национални стил не значи ограничење већ подстицај, извор за велико оригинално стварање. А мали таленти, уметничке занатлије, изгубе се у примитивном шаренилу народне уметности, запажајући само шарене крунице тих „цветића народне културе“, немајући способности да у круници пронађу и искористе плодоносни тучак и бујне прашнике.

Сметана је био од оних првих. И одважно, и са дубоком интуицијом уметника од снаге, он је из народног музичког примитивизма створио — са својом /роданом невесшом национални музички стил, карактеристичан, нов, нечувен, и у мелодијском и у ритмичком смислу. Хармопије су му најмање интересантне у смислу специфично националном, јер је и сама „музикална садржина“ чешког музичког фолклора из кога је Сметана црпао свој „музички говор“, првенствено мелодијска, а у тим мелодијама интервалско низање даје врло мало извора за неко бизарно хармонско комбиновање.

Сметана је хтео реформе у музичком језику на националној сцени, и, можда, није ни у сну снио да ће му та реформа донети интернационалну славу, и преко њега, интернационалну уметничку славу и чешком народу. Стога је у својој комичној опери /Лродана невесша (изведеној први пут 1866) сачувао традиционални облик оперске шаблоне, и ако је у то доба Рихард Вагнер већ створио своју школу која је негирала оперску шаблону, а истицала драмску сцену као једино оправдан облик музичко-драмског обрађивања. Партитура /Тродане невесше има облигатну увертиру (chef-d'oeuvre свога жанра), па интродукцију са хором, па целу експозицију са облигатним аријама, дуетима, терцетима и свима другим оперским ансамблима, уз ритмичка и полифона финала на крају сваког чина. Једино што те арије нису у облику оперских арија, него су у облику песме, у оном облику који је обрађиван у једној оперској подврсти званој „комад с певањем“ (Упезрј:е!).

На селу под сунцем, док на вашару ври, одиграва се једна сентиментална љубавна историја. Радња се тромо креће и развија, поред све живе и карактеристичне личности Кецала, вечито ужурбаног сеоског проводаџије, традиционалног типа комичне опере, као и муцала Вашека, глупог, неискусног наивка са којим цео свет у селу тера шегу, и поред комедијаша који увесељавају народ на вашару, расположен за шалу, лакрдију и игру.