Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 387

Сиже је врло мало интересантан, либрето од Сабине још мање. Сметана је својом здравом музиком, националном раг ехсеПепсе; спасао ово слабо бинско дело. У тој музици пулсира ритам чешке игре, развија се линија чешке народне мелодије, покаткад шумановски романтична, моцартовски лака, али у главном чиста у специфично чешком национализму.

Ово слабо драмско дело може донекле да спасе и режија. Г. Павловски је успео да нам заинтересује око живом бојом на сцени, и живописним и оригиналним костимом. Али нас је заморио мало претрпаношћу сцене и оним заиста сувишним и непрекидним кретањем народа на вашару, тако да је оку било немогуће задржати се на главним личностима радње, изузевши у другом чину, па и ту делимично. Осим тога имао је идеју да са покретом маса креће и нашу покретну бину, што је, по моме уверењу, без бинске логике и директно смета мирном и отменом уметничком утиску.

Дириговао је Г. Брезовшек, држећи окретно у рукама све конце ове партитуре, и успео је да одржи у складу све амсамбле, што није мали успех на нашој сцени.

Главне личности су креирали: Г. Писаревић, који је са пуно певачког искуства дивно израдио партију Кецала, уносећи и у драмски гест пуно живости и покрета и ако му темперамент није буфо; Г. Ријавец (Јеник), увек на своме месту и ванредно богат у лирским преливима свога красног тенора; Г. Милутиновић, чији Вашек има толико простудираних детаља спојених у једну ванредно складну целину буфо-стила, да се без устезања мора рећи Xa му нема замерке, осим једне: нека још мало више подвуче физиолошки недостатак муцања; Г-ђа Писаревић, у гесту добро стилизована Марженка, девојка са села, која је и вокално имала пуно врло успелих места, што ми је драго да констатујем, јер значи да се опоравља од своје прошлогодишње заморености у тону. Марженку је на другој представи певала са пуно топлине, можда и са нешто мало много топлине, Г-ца Ловшинска, уносећи у улогу сву питомину своје уметничке природе.

Хорови и оркестар у ритму врло добри. Али са жаљењем бележим да је оркестру, нарочито у увертири, недостајала врло често сочност у целини и егзактност у интонацији..

Балет је био жив, али недовољно спретно распоређен. Линије се нису увек добро издвајале у, јако стилизованим, играма, које су, услед те стилизације, изгубиле много што шта од специфично националног обележја.

Декор Г. Брајиловског много мирнији у линијама и боји но обично. Да ли је и успео као оживљавање чешког милјеа и сеоске архитектуре г Било бив ердно чути о томе мишљење Чеха.

МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ.

25%