Srpski književni glasnik

Весталка. 403

— Па ево, мама, да ти певам, — умиљава се Дара. Ево ти.

Воз штропоће. Дахће. Реже. Цичи на савијутцима. Јуре жице телефонске. Корачају седи Алпи. Откликује снег. Тешке сенке долином ходе. Лепрша ветрић. Сунце зашло, но таме нема, игра се над земљом сјај, —

А Дара се припила уз мајку, обгрлила јој врат, и тихо, тихо, тихо пева, као канаринка:

Боре красни, ко ти.даде Тај дивни стас нал реком...

— Немој то! прекида је љуто мати и скида јој руке. Не знаш ништа поштеније 7

— Зашто, мамаг трза се Дара. — Па то је о бору!

— Бајаги! А откуд у бора стаст Не знам ја те симболисте... како ли се зову... ти... најновији... што пишу песме.

— То је стара песма, мама!

— Нека је и стара! Кад не ваља, не ваља! Певај ми другу! Веселу!

— Па ево, мама, — смеје се Дара усиљено. — Једну брзу. Па још страну. Финску.

: Култани куку, каукана куку, Ајма, сајма...

— Чекај, чекај, чекај! граби је мати за обе руке. — Шта ти то певашт Шта је тог A

— Фински, мама. Казала сам ти.

— А шта то значи по српскиг

— Тако, мама. Бога ми, не знам. Чула сам. Чула сам, па ми се допало. Можда није ни добро.

— Па шта певаш кад и не знаш шта певаш 7

— "Ти си рекла: „весело“, а ја...

— Но, баш је то весело! „Куку“, па „куку“, па „куку“, као да је неко умро!

— Ал' ритам!

— Не марим ја за твој ритам!

Дара је гледа испод ока.

— Ти си, мама, нервозна вечерас.

— Штаааг устаје мати запрепаштена. — Зар ти мени...

— Модана! јавља се кондуктер на вратима. — Модана!

Не погледав једна другу, ни речи не изменив, оне скачу, опремају се, износе у ходник ствари, као да се не познају,

26%