Srpski književni glasnik

404 Српски Књижевни Гласник.

као да се никада ни виделе нису, а не да је једна једној певала овај час.

Хладно. Гунгула. Вика. Трка. Све што се види, ружно. Ружна светлост. Ружне зграде. И собе, и лица ружна. Вуци ти ковчег у свакој руци. Гурај се да предаш и примиш натраг свој рођени путни лист. Трпи да те један чепа, други лупа у: слабине, трећи баш пригњечи. Но шта ћеш! Мора се! Обичај, такав. Закон, то јест. Ред.

— Еј, Нови Саде! еј, мој Нови Саде! вајка се и на глас, притешњена, Дарина мати. — Кад ли ћу те видети опет! И да ли ћу те видети! |

Отвара ковчег, затвара ковчег, предаје путни лист; гледа. за њим, чека га, тражи, узима натраг.

Хвала Богу, гото...

Још и по билете!

Но ево и њих на послетку. Сад само у воз.

У овај вагон, у онај вагон, у десни купе, у леви купе, узимају најзад један, и ако не знају зашто баш тај, а не онај до њега, и — седају. |

Ноћ је, мрак је, прохладно је, не види се од светиљки. ништа осим зграда, но и оне само за тренут, јер воз полази. Мили, иде, хвата, граби, брже, брже, јуу-ри!

Гле, па саме! .

Мати седи у углу. Дара преко пута. Мати дрема. Дара гледа. Ћуте.

Ни светиљки пред прозором, ни кућа, ни људи. Машина. хукће. Варнице лете. Возе се.

— Мама! јавља се полако и тихо Дара, уздрхталих. уста. — Мама!

И, напречац, изненада, не дочекав ни погледа, пада пред. матер.

— Сине! Сине! устаје мати запрепаштена. — Шта је теби7 Детег — Пољуби ме, мама мила! рида Дара. — Мама, пољуби !!

Ту ме боли! Умрећу ноћас! Отвори, мама, прозор! Угушићу се, мама мила! Отвори!

Узрујана, уплашена, мати с муком отвара прозор, подиже Дару и, као дете, узима на крило.